РАНОХРИШЋАНСКА АРХИТЕКТУРА
РАНОХРИШЋАНСКА АРХИТЕКТУРА - ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И СПОМЕНИЦИ
Ранохришћанска базилика - реконструкција
Римска архитектура представљала је својеврсну синтезу уметности Истока и Запада, при чему је оставила и многа оригинална и смела решења. Грађевине, које су подигнуте по свим крајевима огромне Римске империје, сведоче да су Римљани далеко мање поштовали неке строге каноне и да су били врло отворени за различите експерименте - карактеристични су примери тржнице у Милету, Венериног храма у Балбеку, Диоклецијанове палате, итд. Овај архитектонски речник, који су једном усвојили римски архитекти, пренеће се и на хришћанске грађевине.
Када се појавило у Јудеји, хришћанство је било само једна од многобројних религија Римског царства. Међутим, његове основне поставке - као што су вера у једнога Бога, у духовно начело, и проповедање једнакости међу људима, наишли су на оштар отпор од стране римских власти, будући да су, на неки начин, ова убеђења хришћана снажно поткопавала саме темеље Римске империје.
Христос Добри Пастир, Маузолеј Гале Плацидије, Равена
Пошто су хришћани били прогоњени на целој територији Римског царства, били су приморани да своје састанке и своја богослужења одржавају у тајности, па су за то користили подземне ходнике или катакомбе. Катакомбе су најчешће били напуштени рудници или каменоломи, и могу се пронаћи у свим оним деловима Римског царства где је хришћанство имало јако упориште - у самом Риму, у Јерусалиму, у Александрији, у Напуљу и још неким градовима.
''Добри пастир'' Каликстове катакомбе, Рим
Поред свог подземног дела, катакомбе су повремено, у време мањих прогона, имале и надземни део. Овај надземни део обухватао је улаз који је водио у двориште или атријум, ограђен тремовима са стубовима, одакле се улазило у велику салу или триклинијум, у којој су хришћани одржавали своје заједничке обеде (агапе).
Овај видљиви, надземни део, нестајао је уколико су прогони хришћана били интензивнији. Из овог надземног дела, стрмим ходником силазило се у унутрашњост катакомби. Унутрашњост катакомби чини заправо низ ниских ходника, равних или засвођених, који се постепено шире и та места, где се ходници проширују, претворена су у неку врсту капела.
Хришћани су овде и сахрањивани, и то у удубљења или локусе који су хоризонтално усецани у ове ходнике. Локуси су после сахране били зазидани и покривени малтером. Често се на том малтеру сликају фреске. Уколико су у овакво удубљење сахрањене две особе, оно се назива билокус.
Билокуси
Истакнутији хришћани и мученици сахрањивани су у вертикално усечене гробнице које се обично на врху завршавају полукуполом. Оваква, вертикална гробница, назива се аркосолијум
.jpg)
Аркосолијуми
Просторије катакомби украшаване су фрескама, и у почетку се на њима приказују само хришћански симболи - таванице су најчешће окречене белом бојом и на њима се појављују мотиви који су преузети из античке уметности, али којима је хришћанство дало нови садржај. Касније су се појавиле и фигуралне представе, које најчешће представљају илустрацију новозаветних текстова.
Када је 313. године цар Константин донео Милански едикт, документ којим је хришћанима била дозвољена слобода вероисповести, појавила се и потреба за већим богослужбеним објектима. Цар Константин је хришћанима уступио римске суднице или базилике, које су затим биле прилагођене потребама хришћанског култа.
Ранохришћанска базилика Сан Аполинаре ин Класе, Равена - западна фасада
Базилика је обично грађена од опеке која се смењује са грубо тесаним каменом, док су таванице израђиване од хоризонтално постављених дрвених греда. По својој основи, базилика је једноставна грађевина, и њена основа има облик издуженог правоугаоника, што значи да припада тзв. подужним или лонгитудиналним грађевинама.
Основа базилике
Ентеријер базилике подељен је помоћу две или четири колонаде стубова, тако да се добија три или пет делова, тј. ''бродова''. При том је средишњи, главни брод, највиши и најшири део. Остали, нижи и ужи делови, називају се бочни бродови.
Базилике, међутим, могу имати и само један брод (могу бити једнобродне), без бочних бродова.
Простор је подељен стубовима да би се сачувало јединство унутрашњег простора. Базилика се са источне стране завршава полукружно, и овај део, који ће у хришћанским црквама бити претворен у олтарски простор, назива се апсида.
Између завршних стубова главног брода, а испред апсиде, поставља се један велики лук, који ће касније бити назван тријумфалним луком.
Тријумфални лук
Као продужетак главног брода, апсида је покривена полукалотом (полукуполом). Под испред ње је мало уздигнут и испод њега се налази скривена просторија или крипта, а понекад је ту и гробница неког свеца или мученика, или бар ковчежић (реликвијар) са светитељским моштима.
Олтарска апсида са полукалотом (екстеријер и ентеријер)
Уз полукружни зид апсиде налазила су се седишта, међу којима је средишње намењено за епископа. Олтарски простор није у почетку био затворен и одвојен од осталог дела цркве. Постојале су само ниске камене преграде у виду плоча (парапетне плоче) између стубића повезаних архитравом (космитис), и оне су га само симболично одвајале од преосталог дела грађевине (може се појавити и катапетазма, завеса изнад парапетних плоча). Из ових преграда касније ће се развити иконостаси.
Олтарски простор ранохришћанске базилике
(парапетне плоче и космитис)
Функција олтарског простора је вишеструка - ту се најпре налази часна трпеза, тј. место на којем се приноси бескрвна жртва - хлеб и вино, који се затим, током богослужења, претварају у Крв и Тело Исуса Христа. Поред тога, олтар симболично представља и јасле у којима је Христос рођен, и гроб у који је положен, али и престо на којем ће Христос као Судија седети на дан Страшног суда (ово указује и на везу са првобитном наменом базилике).
Базилике с у у том раном периоду покриване равном таваницом и само се на хришћанском Истоку могу наћи базилике које су покривене полуобличастим сводом.
Пошто се целокупна ширина грађевине није могла премостити јединственом таваницом и пошто је простор подељен на бродове, главни брод углавном добија кров на две воде, који се (у ентеријеру) ''маскира'' хоризонталним таваничним гредама. Постоје и примери да су бочни бродови двоспратни, тако да су изнад приземног дела изграђене галерије или трибине, које су такође отворене према главном броду, лучно или архитравно.
Приказ базилике са двосилвним кровом
Разлика у висини бродова искоришћена је за постављање прозора, односно, прозори се постављају изнад кровова бочних бродова. на тај начин, базилике имају добро, централно осветљење.
Позори изнад бочних бродова
Честа је појава да базилике добијају и један попречни брод који се назива трансепт. Он има исту висину као и главни брод, али може бити и нижи од њега. У средишњем делу трансепта, тачније, на месту његовог пресека са главним бродом, појављује се предикаоница или амвон. У северном делу трансепта формира се пастофоријум (место за одлагање дарова), који се у православним црквама назива проскомидија, а у јужном је сакристија или, како се назива у православним црквама - ђаконикон (место за чување богослужбених предмета).
Основа – тлоцрт – петобродне базилике са трансептом
Главни улаз или портал налази се са западне стране, на главном броду, премда и бочни бродови могу имати своје портале. Портал је обично плитко урезан у зидну масу, са благо испрофилисаним довратниццима и надврaтницима.
Простор изнад архитрава, тј. над стубовима главног брода (или изнад аркаде, уколико су ови стубови повезани луковима) користи се за ликовне представе. Врло рано, још у првим вековима, па и у самим катакомбама, појавила се потреба за ликовним представљањем библијских догађаја. Овакве слике, које су илустровале најважније догађаје библијске и хришћанске историје називане су својевремено и ''Библијом за сиромашне'', пошто су књиге у то време биле веома ретке и скупе.
Мозаици у ранохришћанској базилици (изнад аркаде у главном броду)
***
У тим првим вековима хришћанства, базилике су имале и спољашњи део, који је веома сличан оном надземном делу првих хришћанских катакомби. Кроз ширка врата или пропилеје улазило се у правоугаоно двориште или атријум који је са свих страна био ограђен тремовима са стубовима или портицима; овај део се назива и перистил. По овом елементу, прилаз базилици подсећа на египатске храмове, али и по праволинијском распростирању архитектонских маса. У средини дворишта обично се налазио бунар или фонтана са водом, пошто је прање руку и умивање било неопходно пре уласка у саму базилику.
 |
Приказ ранохришћанске базилике са пропилејима, атријумом
и фонтаном
Један део портика (трема) био је прислоњен уз саму западну фасаду базилике, и у њему су током богослужења боравили тзв. ''оглашени'' или ''катихумени'', тј. они који су се тек припремали за крштење или пак хришћани којима је, из овог или оног разлога, био забрањен приступ Св. Тајни Причешћа. Временом ће овај део, који се назива ''катихумена'' прерасти у нартекс или припрату хришћанске цркве.
Положај катихумене – нартекса – на ранохришћанској базилици
Спољашње фасаде базилика су мирне и скромно украшене, и само се понегде појављује мермерна оплата или мозаици. Скулпторална декорација је на тим првим базиликама веома оскудна и појављује се готово искључиво на парапетним плочама и капителима стубова који, са своје стране, исто као и стопе, често могу бити преузети и са порушених античких грађевина.
За репрезентативније грађевине клесани су посебни капители и израђиване посебне стопе. Када су капители у питању, они су најчешће у тзв. композитном стилу, са честом појавом хришћанских симбола, као и флоралних и анималних (тј. биљних и животињских) мотива.
.jpg)
Капители у ранохришћанским базиликама
Прозори су релативно велики и лучно завршени, а затварају се каменим плочама са густо распоређеним округлим отворима. Овакав тип прозора назива се транзена. На појединим базиликама могле су се видети бифоре и трифоре.
Транзене
Овај, основни тип базилике, може се појавити у мноштву варијетета. Основна подела коју можемо направити јесте подела на латинске и хенлеистичке базилике. Латинске базилике, територијално везане за западни део Римског царства, више се ослањају на римску традицију. Хеленистичке базилике су више везане за источни део царства и оне се у већој мери ослањају на хеленистичку, а преко ње и на грчку традицију. Осим тога, код хеленистичких базилика се много више примећује утицај источњачке хришћанске архитектуре. Разлике међу њима су углавном следеће:
- хеленистичке базилике углавном немају трансепт, мада је то чест случај и код латинских базилика
- осим апсиде уз главни брод, у хеленистичким базиликама своје апсиде добијају и бочни бродови. Понекад се ове апсиде затварају, тако да образују проскомидију и ђаконикон (који се у латинским базиликама налазе у краковима трансепта)
- бочни бродови хеленистичких базилика имају већу висину и на њима се много чешће појављују трибине или галерије, услед чега се дешава да чак и изостану прозори у бочним деловима главног брода
- хеленистичке базилике често немају атријум, тако да се онај део портика који се у латинским базиликама само наслања на главну фасаду базилике, овде појављује као посебна просторија - припрата или нартекс.
Хеленистичке базилике ће постепено прећи у источњачки тип засведене базилике, а затим ће их потиснути цркве централне основе.
***
Латинске базилике ће остати омиљени тип цркве на територији Западног Римског царства чак и после његове пропасти. Оне ће, постепено, прећи у тип романичке базилике.
Током времена, базилике су обнављане и реконструисане и по неколико пута, тако да су, у већој или мањој мери, изгубиле првобитни изглед.
Најважније латинске базилике:
Базилика Св. Петра у Риму, која се налазила на месту данашње цркве Св. Петра - ова базилика срушена је у периоду ренесансе.
Базилика Св. Јована Латеранског, Рим (рестаурација извршена у периоду барока, у 17. веку)
Санта Сабина, Рим
Санта Марија Мађоре, рестаурисана неколико пута, данашњи изглед потиче из 18. века
Остале ранохришћанске базилике у Риму: Сан Паоло фуори ле мура (''изван зидина''), Санта Агнеза, Санта Пуденцијана, Санта Марија ин Космедијен, Сан Лоренцо фуори ле мура (''изван зидина'')
Сант' Амброђо, Милано - реконструисана неколико пута, због чега се убраја међу италијанске романичке цркве (11. и 12. век)
Најважније хеленистичке базилике:
Јерусалим - делови Константинове базилике Васкрсења над Христовим гробом, подигнута поч. 4. века
Bитлејем - базилика Рођења Христовог
Kонстантинопољ - остаци базилике Св. Јована Студитског
Остаци базилике у Улпијани код Приштине
Остаци једне од три базилике у Царичином граду код Лебана
Посебну групу чине базилике у Равени:
Базилика Св. Јована Јеванђелисте
базилика Сан Аполинаре Нуово
Грађевине централног типа
Упоредо са базиликама, и на истим местимакао и оне, појавиле су се и крстионице (баптистеријуми) и гробне цркве - мартиријуми или меморије.
Крстионице су обично подизане уз велике епископске базилике, тј. уз базилике у оним местима која у била средиште епископске власти. Међу најбоље очуване убрајају се две крстионице у Равени - Крстионица православних и Крстионица аријанаца. Обе ове крстионице имају осмоугаону (октогоналну) основу, због симболике броја 8. Познате су по својим, ранохришћанским мозаицима. У важне грађевине централног типа у Равени спада и Маузолеј Гале Плацидије (5. век). Има основу у виду слободног крста, са куполом на пресеку кракова. Купола је споља замаскирана кулом квадратног пресека. Мартиријуми су подизани на местима где су били сахрањени хришћански мученици, или на местима њиховог погубљења. Њихово непосредно порекло треба тражити у ротонди (грађевини кружне основе) Христовог гроба у Јерусалиму. И крстионице и мартиријуми припадају најчешће грађевинама централног типа - основа им може бити квадратна, кружна, полигонална или у виду тролиста и четворолиста, уписаног или слободног.
Крстионица - баптистеријум - православних, Равена, 5. век
Маузолеј Гале Плацидије, Равена, 5. век
Једина већа грађевина у овој групи је црква Сан Лоренцо у Милану. Њена основа је у виду четворолиста, окруженог полукружним бродовима.
Код већине мањих објеката, средишњи део има кружну основу и покривен је куполом. Она почива на кружном зиду и носе је удвојени стубови међусобно повезани луковима. Овакву основу има и гробна црква Санта Констанца у Риму, чији је средишњи део обухваћен прстенастим, засведеним бродом.
Грађевине централног типа много су чешће на хришћанском Истоку, где је увек постојала традиција покривања просторија сводовима или куполама. У Кападокији, Сирији, Египту (коптска архитектура), а затим и у Јерменији и Грузији, појављују се цркве најразличитијих основа - поред базиликалних, често се могу видети и грађевине централног типа са кружном, квадратном или полигоналном основом.
Ранохришћанскe црквe у Јерменији
Готово све ове централне грађевине покривене су куполом, која се на хришћанском Истоку изводи на два начина - помоћу угаоних ниша или тромпи или помоћу сферичних троуглова, тзв. пандантифа. И тромпе и пандантифи омогућују да се од квадрата основе пређе на круг куполе. Коришћење угаоних тромпи посебно је било заступљено у коптској архитектури (Египат).
Ранохришћанска црква у Грузији
За јерменско-грузијску архитектуру, на пример, карактеристично је подизање цркава са куполама на високим тамбурима - куполе често споља изгледају октогонално, иако су изнутра полулоптасте (слично као на Диоклецијановом маузолеју у Сплиту). Занимљиво је да су фасаде цркава на Блиском истоку, као и у јерменско-грузијској архитектури далеко живописније и декоративније, него на хришћанском Западу.
После пропасти Западног Римског царства 476. године, из ранохришћанске архитектуре ће се најпре развити византијска, а знатно касније (почев од 10. века) и романичка архитектура Западне Европе.
Comments
Post a Comment