СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ
СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ
Краљица Симонида, фреска из цркве манастира Грачаница
Развој средњовековне српске државе почиње крајем 12. века, у време Стефана Немање и његових наследника.Први српски краљ, Стефан Првовенчани, крунисан је 1217. године, а после две године, 1219, Србија је добила и самосталну цркву, чији је први архиепископ био Свети Сава.
У српској средњовековној уметности формирала су се три стила:
Рашки, који обухвата грађевине настале крајем 12. и током 13. века, али и неке цркве које су настале у 14. веку; назив је добио по томе што се већина цркава подигнутих у овом стилу налази у сливу Рашке, недалеко од тадашње престонице, града Раса, поред данашњег Новог Пазара.
Српско - византијски: јавља се од времена владавине краља Милутина (80-те године 13. века) и траје током 1 половине 14. века; припадају му цркве које су подигнуте на тадашњим јужним територијама српске државе.
Моравски: трајао је од времена Маричке (1371) и Косовске битке (1389), до пада Смедерева (1459). Назив је добио по томе што се цркве које су тада подигнуте налазе у долинама Велике и Западне Мораве.
Задужбина Стефана Немање - Богородичина црква у манастиру Студеница
(рашки стил)
РАШКИ СТИЛ
У рашком стилу настале су цркве на којима се виде утицаји који су долазили и са запада - из Италије, и са истока - из Византије. Градитељи цркава долазили су из приморскигх градова, Бара и Котора и они су у Србију донели утицаје италијанске романике. С друге стране, сликари који су радили фреске у овим црквама долазили су из Византије, из Солуна и Цариграда.
Особине рашког стила јасно се могу видети на Богородичиној цркви манастира Студеница. Подигнута је крајем 12. века као задужбина Стефана Немање, а по својој основи је једнобродна грађевина са куполом. У поткуполном простору се са обе стране (северне и јужне) налазе се проширења у виду ходника који подсећа на попречни брод или трансепт романичких базилика. С обзиром да се ту налазе певнице, назива се ''певнички трансепт''.
Богородичина црква у манастиру Студеници, поглед са североисточне стране
Основа Богородичине цркве у Студеници
Богородичина црква у Студеници, поглед са истока - поткуполни простор са певничким трансептом
Фасада Студенице израђена је од белог мермера и декорисана у романичком стилу Највећи број декоративних елемената налази се на главном, западном порталу и на троделном олтарском прозору – трифори.
Детаљ са студеничке фасаде - северни портал и фриз аркада испод кровног венца
На западном порталу (улазу) налази се камене фигуре Богородице са Христом и два арханђела, рађене у високом рељефу. Олтарски прозор је такође украшен плитким рељефима.
Западни, главни портал у Богородичиној цркви у Студеници
Олтарски прозор - трифора - на Богородичиној цркви у Студеници
После Студенице, изграђена је и црква манастира Жича код Краљева. Она је задужбина Стефана Првовенчаног и била је седиште српске архиепископије. По облику је слична Студеници, али је фасада много скромнија и окречена је карактеристичном, црвеном бојом.
Црква манастира Жича
У рашком стилу подигнуте су и цркве манастира Милешева, Градац, Морача, Сопоћани.
Црква манастира Милешева
Црква манастира Сопоћани
Иако је подигнута у 14. веку, црква манастира Високи Дечани такође припада рашком стилу.
Манастир се налази на Косову, код Пећи. Подигнут је као задужбина Стефана Дечанског и цара Душана и то је највећа српска средњовековна црква. Висока је око 30 м, због чега се и назива ''Високи Дечани''. Ктитори су желели да њихова задужбина подсећа на задужбину родоначелника династије, Стефана Немање, тј, на Студеницу. Цркву је градио фрањевачки калуђер Вита из Котора и она споља изгледа као петобродна базилика са тробродном припратом и куполом. Фасаде су рађене од жућкастог и ружичастог мермера, а њена декорација подсећа на студеничку.
Црква манастира Високи Дечани
РАШКО СЛИКАРСТВО - МОНУМЕНТАЛНИ СТИЛ
По свему судећи, у првој половини 13. века у Србији су радили најбољи византијски сликари из Солуна и Цариграда. Они су овде, у рашким црквама, створили нови, тзв. монументални стил византијског сликарства. Први пример овог стила видимо у Студеници, где се, уједно, први пут налазе и натписи писани на ћирилици, а не на грчком језику. Једна од најлепших студеничких фресака је ''Распеће Христово'' и на њој се јасно могу пратити одлике новог стила.
Фреска ''Распеће Христово'', Богородичина црква у Студеници
Фреске добијају велике формате; њихов главни мотив је крупна људска фигура, мирна и крајње уздржаних покрета. Боја се наноси у широким површинама, уз благе прелазе из светлости у сенку. Позадина је неутрална, плава или златна.
На фрескама из манастира Милешева посебно се издвајају ''Мироносице на гробу Христовом'', са чувеном фигуром Белог анђела. Жене – мироносице, и војници, чувари гроба, налазе на самим ивицама слике и знатно су мањих димензија. Лик Белог анђела је средиште сликеи издваја се својом необичном телесном лепотом.
Фреска ''Мироносице на гробу Христовом'', црква манастира Милешева
Бели анђео, са фреске ''Мироносице на гробу Христовом'', Милешева
Бели анђео, детаљ, Милешева
Портрет Светог Саве из цркве манастира Милешева
Врхунац рашког стила представљају фреске из манастира Сопоћани, насликане око 1260. године. Најзначајнија међу њима је фреска''Успење Богородице'', најлепша и највреднија слика европског 13. века. На фресци је приказан велики број фигура, које су распоређене по дубини простора. Сопоћански уметник је обично главне ликове груписао тако да својим положајем стварају облик троугла или пирамиде.
Фреска ''Успење Богородице'', црква манастира Сопоћани
Свети апостол Јован Богослов, црква манастира Сопоћани, фреска названа ''српска Мона Лиза''
СРПСКО – ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ
У последњим деценијама 14. века, од времена владавине краља Милутина, српска држава се проширила према југу и, преко Епира, Тесалије и Македоније, дошла у непосредни додир са Византијом. Из српске архитектуре ишчезавају романички, а уместо њих појављују се византијски утицаји. Цркве подигнуте (или обновљене) у том периоду добијају облик уписаног грчког крста: средишњи, највиши део, конструисан је у облику грчког (једнакокраког) крста и надвишен сводовима. На пресеку два крака крста, тј. на пресеку сводова уздиже се купола на високом тамбуру. Кракови крста су са свих страна затворени помоћним, нижим просторијама, тако да се у основи добија облик крста уоквиреног квадратом (или правоугаоником).
Црква ''Св. Јован Канео'' на Охриду (византијска архитектура) - пример грађевине са основом у облику уписаног крста и куполом.
Веће цркве обично имају 5 купола, тј. велику, главну куполу и четири мање куполе.
Црква Богородица Љевишка у Призрену представља пример грађевине уписаног крста са пет купола. Црква има бочне бродове, пошто је подигнута на темељима старије базилике. Са западне стране има кулу звоник, једну од најлепших у српској архитектури.
Црква Богородице Љевишке у Призрену
Фасаде ових грађевина, и у Србији и у Византији, рађене су од наизменичних слојева камена, малтера и опеке и немају много декоративних елемената, осим што се поједини делови, као што су портали или прозори, наглашавају опекама посебних облика.
Детаљ са фасаде Грачанице
Најважнији споменик ове групе је црква манастира Грачаница код Приштине. Подигнута је на самом почетку 14. века као последња задужбина краља Милутина. Облик Грачанице је веома необичан, јер је чине два крста, при чему је онај унутрашњи, мањи и виши, уграђени у нижи и већи крст. Црква има пет купола и све куполе имају висока постоља. Због великог броја носача (стубова и зидова), ентеријер је недовољно прегледан и осветљен.
Црква манастира Грачаница
Сликарство Милутиновог доба јасно се разликује од рашког. На Милутиновом двору радила су двојица солунских сликара, Михаило и Евтихије, који су у Србију донели нови, тзв. ''наративни'' стил у фреско – сликарству. Фреске сада добијају мање формате и на њима се слика знатно већи број фигура. У сцене се сада укључује велики број споредних ликова, они добијају живе и динамичне покрете, а гестовима и изразима лица снажно испољавају емоције.
Контрасти светла и сенке су знатно израженији, ау позадини се обично слика пејсаж, ентеријер или детаљи архитектуре.
Михаило и Евтихије, фреска ''Ругање Христу'', црква Светог Ђорђа, Старо Нагоричино
Михаило и Евтихије, фреска ''Ваведење Пресвете Богородице'', фреска у цркви Светог Јоакима и Ане (''Краљева црква'') у манастиру Студеница
Михаило Астрапа, портрети Немањића из цркве Богородице Љевишке у Призрену
Михаило и Евтихије, портрети краља Милутина и краљице Симониде, црква манастира Грачанице
МОРАВСКИ СТИЛ
После пораза у Маричкој и Косовској бици, српско племство настанило се у долинама Велике и Западне Мораве, где је настао последњи, трећи стил у српској средњовековној уметности; назван је моравским, пошто су грађевине које му припадају подигнуте у сливу Велике и Западне Мораве.
Моравске цркве грађене су према светогорским узорима, тако да имају облик тролиста: овај тип цркава сличан је грађевинама у облику уписаног грчког крста, с том разликом што уместо једне, олтарске апсиде на истоку, има и по једну апсиду са северне и јужне стране, где су смештене певнице.
Моравске цркве су углавном скромних димензија и најчешће имају само једну куполу, као Лазарица, Љубостиња, Каленић. Петокуполне су само Раваница и Манасија (Ресава или Манасија се издваја и по томе што је једина црква у овој групи чија је фасада израђена од блокова тесаног камена.
Црква манастира Раваница
Црква манастира Ресава - Манасија
Фасаде су од наизменичних редова камена, малтера и опеке и имају веома богату декорацију. Раскошну и разноврсну декорацију моравских фасада најбоље ће илустровати црква манастира Каленић. Прозори и портали украшени су плитким рељефима, а у горњој зони, непосредно испод крова, налазе се декоративни прозори - розете; на постољима куполе налазе се опеке распоређене у виду шаховског поља.
Црква манастира Каленић и детаљи са њене фасаде
Најлепше моравске фреске сачуване су у Ресави (Манасији) и Каленићу. Ресавске фреске сматрају се највишим дометом српског сликарства 15. века. На ресавским фрескама је честа употреба злата и скупоценог азура (плаве боје). На моравским фрескама најчешће видимо префињене, отмене фигуре, одмерених и уздржаних покрета, лепог и нежног лица. Више него у претходном периоду, поклања се пажња приказивању раскошне, скупоцене одеће и накита.
''Свети ратници''
Фреске из цркве манастира Ресава - Манасија
''Свадба у Кани Галилејској''
Фреске из цркве манастира Каленић
Упоредо са развојем фреско-сликарства, развијало се и сликање икона као и украшавање рукописних књига, у којима су сликане сликане су минијатуре. Највреднији српски средњовековни рукопис је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, које је уједно и најстарија сачувана српска књига. Писано је крајем 12. века за захумског кнеза Мирослава (брата Стефана Немање). Његов главни украс су иницијали или почетна слова сваког поглавља. Као и минијатуре из овог Јеванђеља, и иницијали показују утицај романике: испреплетане биљке и животињске фигуре својим формама подсећају на рељефе са студеничке трифоре и западног портала.
Минијатуре из Мирослављевог Јеванђеља
Comments
Post a Comment