АРХИТЕКТУРА СТАРОГ РИМА - ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

 

Forum Romanum - центар античког Рима

По обиму и разноврсности сачуваних споменика, архитектура старог Рима превазилази сваку другу из времена старог века. За Римљане се не би могло рећи да су били иноватори, али су постојеће облике у великој мери усавршили. Они су сабрали сва претходна искуства и традиције, а онда створили далеко већи број грађевина, него њихови претходници. 

Прочеље највећег римског храма - Пантеона у Риму

Према једној легенди, Рим су 754. г. пне основали Ромул и Рем, потомци тројанског јунака Енеје који је овде пребегао после пораза и уништења овога града. У ствари, римско становништво чинили су Латини, Сабињани и Етрурци који су око 800. г. пне формирали град-државу, али Рим у то време није имао никакав значај и био је само једна од етрурских провинција. Током наредних векова, водила се борба за ослобађање од етрурске власти. Становништво се врло брзо поделило на патриције, плебејце и робове. Првобитни облик владавине била је краљевина, а онда је, око 500 г. пне, Рим постао република. Плебејци су се временом такође изборили за извесна права, док се број робова стално умножавао. 

Капитолинска вучица, која је, према легенди, одгајила митске осниваче Рима - Ромула и Рема

После ослобађања од Етрураца у V веку, водили су Пунске ратове са Картагином и након њих загосподарили целим западним Средоземљем. Затим су кренули ка Истоку и освојили Македонију и Грчку. Освајања су се ређала једно за другим - територија западне Европе, Блиског Истока, Балкана, северне Африке. Почетком нове ере освојили су и Велику Британију а у време цара Трајана и Дакију (Румунију). Све до времена Октавијана Августа, Римом је управљао сенат и конзули, а онда је, после убиства Јулија Цезара, Октавијан себе прогласио за цара, тј. императора.

                 
                                   Гај Јулије Цезар              Октавијан Август

После Августовог времена, сменило се неколико династија и мноштво царева. Римска империја обухватала је готово цео тада познати свет,  али су сукоби унутар ње и борбе за власт почели да поткопавају њене темеље. Појава и јачање хришћанства још су више допринели нестабилности Царства. У време Диоклецијана Царство је подељено на 4 дела (''владавина тетрарха''), да би Константин, после победе над Максенцијем, престоницу преместио у град Визант. Све чешћи су били напади варварских народа, који су били последица сеобе народа. У време цара Теодосија, 395. г, царство је подељено на Источно и Западно. У једном периоду, престоница Западног римског царства била је Равена, али ово Царство није могло да опстане и пало је под власт варвара 476. године. Источно римско царство или Византија наставиће да постоји још 1000 година, а онда ће 1453. пасти под власт Турака.  

Мапа Римског царства

 

Опште одлике архитектуре

 

Римска архитектура поседује два карактеристична обележја: као прво, они су свој градитељски програм, који је једном био предвиђен за престоницу, остваривали и на оним територијама које су потпадале под њихову власт. У освојеним крајевима, Римљани су подизали унапред пројектоване градове и зато се сматрају зачетницима урбанизма. Сваки римски град имао је истоветну шему, чије је првобитно порекло хеленистичко, али су је Римљани усавршили и доследније примењивали: у средини града налазе се две главне улице - кардо (у правцу север-југ) и декуманус (у правцу исток-запад), на чијем се пресеку формира градски трг или форум. 

Урбанистички план римског града

'Декуманус'' у Палмири, Сирија

Трг (форум) је обично био окружен тремовима са стубовима и представљао је средиште јавног живота Римљана. Све остале улице биле су постављене паралелно у односу на кардо или декуманус, због чега је град имао изглед шаховског поља. Око форума су биле распоређене најважније зграде. У самом Риму, постојало је неколико форума - поред већ поменутог, Римског форума, постојао је и Октавијанов (Августов), Трајанов, Нервин и још неколико форума.  

Реконструкција римског града

Као друго, римска архитектура била је еклектичног карактера и у том смислу пресудан утицај на њих извршила је Грчка. У време када су Римљани освојили Грчку, њена култура и уметност већ је остварила свој врхунац, док је Рим, иако економски и војнички далеко надмоћнији, у културном погледу знатно заостајао за њом. Поред утицаја Грчке, од велике су важности биле етрурска и традиција Блиског Истока. Као закључак, могло би се рећи да римска архитектура представља кристализацију свега што је човечанство у овој сфери постигло, од праисторије па до почетка нове ере.

Римски храм у Ниму (Француска) - показује утицаје грчке и етрурске архитектуре

Сводови у римској архитектури - полуобличасти и крстасти

 

Градиво:

 Као и сви народи Средоземља, и Римљани су располагали квалитетним и разноврсним материјалом. Располагали су многобројним врстама камена, од оних меких као што су туф, пеперин и средње чврсти травертин, до оних најтврђих као што су базалт и гранит. Користили су и домаћи, карарски мермер, а мeрмер су касније, за потребе репрезентативних грађевина, и увозили из покорених земаља.

            

Туф и пеперин      

 

                

                                 Травертин                                    Базалт

                    Гранит                                           Карарски мермер

У изобиљу су имали и домаће врсте дрвета, а правили су и опеке одличног квалитета и разних облика и димензија. Појављују се и плоче од печене глине, које углавном користе за облагање зидова у јавним купатилима, за водоводне и канализационе цеви и за подове. Поред ових материјала користили су и метал, а посебно гвођже и бронзу (познато је да су чак и стубове или бар њихове капителе израђивали од бронзе).   

     Употреба опеке у римској архитектури

Римљани су користили и једну врсту бетона, који су користили као испуну између камених квадри или мермерних плоча. Бетон су правили од мешавине ситних каменчића и малтера. Сам малтер су користили као везиво.

      

   Римски бетонски зидови са оплатом од опеке и малтером као везивним средством

Конструктивни елементи: 

Темељи су променљиви, негде јаки и стабилни, негде слаби, не постоји неко опште правило.

Приказ темеља на Колосеуму

Зидови од камена - грађени су од правилних и добро обрађених тесаника, и уколико су зидови од камених квадри, не користе везивна средства, него споне и чепове (као у грчкој архитектури) од дрвета или метала. Код тесаника од мрамора спољашње површине су брижљиво углачане. Римљани су приметили да тамније врсте мермера, у додиру са спољашњом средином, брзо губе интензитет и сјај, па су из тог разлога тамнији мермер користили за унутрашњост а светлији за спољашњост грађевине. Понекад су углачане плоче или квадре постављали поред храпавих, што је стварало посебан ефекат у смењивању светла и сенке на површини зграде. 

                                      Мермерни зидови у римској архитектури

На зградама које су грађене од опеке врло је честа појава да је језгро од бетона. Уколико су зидови били од опеке, као везивно средство користили су малтер. Из потребе за штедњом материјала, овакви зидови обично имају бетонско језгро које је и са спољашње и са унутрашње стране обложено опекама или комбинацијом опеке и камена.

Различите конструкције зидова са бетонским језгром

   Слободни подупирачи - користе стубове ступце и пиластре, али без оне стилске строгости која је била карактеристична за грчку архитектуру. Стубови, на пример, нису морали бити само од камена, него сe догађало да су и од опеке сегментастог облика, па чак и од бронзе. 

Капители римских стубова

                           

Стабла су много чешће монолитна, него што је то био случај у Грчкој, али су исто тако могла бити састављена и од тамбура. Сва стабла готово обавезно имају ентазис. Стубови најчешће имају стопу, а догађа се да је она израђена као једна целина са најнижим тамбуром. 

Римски стубови на Бахусовом храму у Балбеку

Новина римске архитектуре било је постављање стубова на висока постоља. Камена стабла имају канелуре, а стабла од опеке су премазивана малтером. У изгледу капитела запажају се велике варијације, а од свих грчких капитела, Римљани су највише били склони употреби коринтског капитела. 

           

Римски стубови и ступци од опеке

У периоду царства, када су настале најрепрезентативније римске грађевине, стварају се римско-дорски, тоскански и римско-јонски стил. 

У римско-дорском стилу стуб готово увек има стопу, која може имати и изглед сасвим мале плоче која омогућује прелаз од стабла ка стилобату.  Стабло је релативно витко (1: 7 или 8 доњих пречника) и може бити без канелура. И капител се разликује од класичног дорског капитела, и код њега се појављује ехинус кима.

Римско - дорски стил

 Римско-јонски стил користи стубове који имају стопу, стабло и капител, а висина је од 8 до 9 доњих пречника. Стопа обавезно има квадратну плинту, а капители су декоративнији од класичних јонских. 

        

Римско - јонски стил

Постоји и римско-коринтски стил који је донекле сличан грчком, али се мењао у зависности од укуса епохе, тако да понекад може изгледати претерано декоративно.

Римско - коринтски капител

У Риму је дошло до појаве тзв. композитног капитела, на којем су волуте постављане на коринтски капител.

Композитни капител (комбинација коринтског и јонског капитела)

Тоскански стил је сличан дорском, али је једноставнији од њега. Стуб има сва три елемента, али стабло нема канелуре, капител има облији абакус, док се у ентаблатури не појављују триглифи и метопе. 

                  

Тоскански стил

 

Римска архитектура користи и равне таванице и сводове. Равне таванице израђиване су од дрвених греда, а уколико су греде од камена оне су мање и надовезују се једна на другу. На кућама које су припадале обичном становништву греде су најчешће биле дрвене, због чега су чести били пожари у Риму - један у време Неронове, а други у време Трајанове владавине. 

Римске дрвене и мермерне таваница

Сводови су више ушли у употребу након римског освајања блискоисточних земаља. Римљани су усавршили употребу сводова и купола, тако да су по први пут у историји архитектуре сводовима и куполама покривали веће просторе.  

Римска употреба сводова

Римљани су први почели користити аркаде, а њихов изум је и тзв. раван свод, где се сводови комбинују са архитравном конструкцијом. Архитрави и архиволте често се комбинују на фасадама грађевина.

Аркаде и раван свод

Отвори:

Врата су понекад врло брижљиво обрађивана и могу имати дрвена или чак метална крила (двокрилна, трокрилна, па чак и четворокрилна врата). У унутрашњости, врата су замењивана завесама. Врата на репрезентативним грађевинама понекад имају довратнике у виду пиластера, са стопом и капителом, и надвратнике у виду архитрава. Прозори су обично квадратног или округлог облика и имају решетке. Тек касније се почела користити нека врста стакла.

Отвори - прозори и врата, на римским кућама и храму

Код равних таваница, кровови су на две воде, што су преузели из грчке и етрурске архитектуре.

Подови су или од набијене земље са ситним камењем или су рађени од камених плоча и од опеке. Посебна врста римског пода је мозаички под, који на репрезентативним грађевинама може имати високу уметничку вредност. 

Римски под и подни мозаик