ГОТСКА АРХИТЕКТУРА - ГОТИКА У ЕВРОПИ

Катедрала у Шартру

Назив готика потиче из 16. века, када су ренесансни уметници, одушевљени антиком, желели да тим називом окарактеришу варварску уметност, тј. уметност која није везана за Грке и Римљане. Назив ''готика'' први пут је употребио први историчар уметности, Ђорђо Вазари, и од тада је, премда неадекватан, одомаћен у терминологији историје уметности и историје архитектуре. У суштини, сама готика нема никакве везе са Готима и настала је у Француској.

Катедрала у Амијену

Ни за један други стил се не може поуздано рећи када и где је заправо настао, осим за готику - она се појавила у околини Париза, у другој половини 12. века, тј. у време када се радило на реконструкцији хорског простора опатије Сен Дени. Тада су први пут употребљени они конструктивни елементи који ће постати карактеристични за готичку уметност.

Црква Сен Дени, предграђе Париза

Готика се јавила у време када је западна Европа, после крсташких ратова и освајања важних поморских центара на Медитерану, улазила у период економског процвата и снажења робно-новчаних односа. Градови се осамостаљују и све више преузимају улогу културних центара која је до тада била резервисана за манастире, посебно због чињенице да се у њима тада формирају и први универзитети. Поједини феуди удружују се у државе и западна Европа све више добија физиономију какву познајемо. Јачање градова водило је и јачању занатске привреде (занатлије се удружују у еснафе) и уобичајено је мишљење да су управо независне занатлије, које нису биле спутане традицијом као монашки редови, биле у могућности да, захваљујући експериментисању и спремности за увођење новина, створе готички стил у архитектури.

Ентеријер цркве Сен Дени

Време готике било је време појаве витешке и трубадурске поезије у којој се неговао култ жене и оданости изабраној дами, због чега је у овом периоду био изузетно снажан и култ Богородице, па је већина готичких цркава и посвећена управо њој - оне углавном носе назив ''Нотр Дам'', тј. ''Црква наше Госпе''.

Успење Богиородице, рељеф, катедрала у Стразбуру

Главни споменици готичке архитектуре су велике градске цркве или катедрале, али и споменици профане архитектуре: властелински замкови, палате, градске већнице и градска утврђења. Постојали су многи покушаји да се на основу ових или оних елемената изврши подела и класификација готичке уметности, да би најзад била прихваћена она која подразумева разликовање ране, зреле и позне готике, која се још назива и пламеном или цветном. Рана готика обухватала би 2. половину 12. века, зрела 13. и 14, а позна 15, па делимично и 16. век, јер се, упркос ренесанси, и у то време одржала у неким крајевима Европе.

Готички властелински замак - Шенонсо, Француска

Главни споменици готичке архитектуре биле су велике градске цркве или катедрале. И први поглед на катедралу омогућује нам да видимо по чему се она јасно разликује од романичке базилике - на катедрали је наглашен вертикализам и стремљење у висину, а цела грађевина оставља утисак крхкости и лакоће, за разлику од претходних, масивних и строгих облика.

Катедрала у Ремсу

Катедрале по својој основи остају базилике - најчешће тробродне или петобродне, али се трансепт сада помера ка средини главног и попречних бродова, чиме се знатно проширује хорски и олтарски простор. У зрелој готици чести су примери да су и трансепти тробродни, и да имају своје засебне портале. Бочни бродови су обично знатно нижи од главног брода.

Над укрсницом се обично подижу стреласте куле, а са западне стране куле-звоници са обе стране, изнад бочних портала. Они су сада обавезан и органски део грађевине, за разлику од романике када су се могли налазити само у њеној близини. Као и у романици, и катедрале имају деамбулаторијуме са зракасто распоређеним капелама око њих.

Главна новина тиче се употребе нових конструктивних елемената, који су и омогућили да катедрала расте у висину. Ти нови конструктивни елементи су преломљени лук, крстасти ребрасти свод, потпорни лукови ca потпорним стубовима или контрафорима.

Код полукружног лука, најјачи потисци били су у самом темену лука, одакле су се даље распростирали по хоризонтали. Ако се уклони тај део темена и ако приближимо преостале делове, добићемо преломљени лук. Овакав лук омогућује да се елиминишу хоризонтални потисци и потиске преноси по вертикали, због чега више нема потребе за масивним, дебелим зидовима.

Крстасти сводови сада настају укрштањем два ''преломљена свода'', за разлику од полуобличастих какви су били у романици. Теме свода има исту висину као и теме лука, а свод се, даље, појачава ребрима, која такође имају ''преломљен'' изглед.

Ова ребра прихватају тежину каменог свода и преносе је на тачно одређене тачке, уместо да ту тежину целом дужином прихватају тешки и дебели зидови. Овакви сводови, ојачани ребрима, постављају се над квадратне или правоугаоне травеје, над полигоналне и полукружне апсиде, итд. У почетку, једном правоугаоном травеју у главном броду одговара један квадратни травеј у бочном броду, да би касније једном травеју у главном одговарала два травеја у бочним бродовима. Поред четири ребра која појачавају свод, појављује се убрзо и попречна, тако да површину деле на шест целина.

Место где се спајају ребра назива се ''кључ свода'', и да би се спречило ''расцветавање'' ребара, на том месту поставља се камени цвет, звезда или слично. У даљем развоју готичке архитектуре, ребра ће добити фантастичне, цветне и звездасте облике: она више не понављају облик свода, него само омогућују да се свод наслања на њих - типичан пример су ребра у енглеској готичкој архитектури.

Тежину сводова у доњој зони преузимају ступци и стубови (најчешће снопасти), који деле главни од бочног брода. Једним делом, ту тежину преузимају и сводови бочних бродова. У средини, тежину преузимају сводови над трибинама, али остаје потреба да се елиминишу потисци у највишој, трећој зони.

Да би се то постигло, било је неопходно да се уведу потпорни лукови - они се налазе споља, изнад бочних бродова и у висини лежишта свода, и одатле преузимају његову тежину, да би је даље пренели на потпорне стубове или контрафоре. Претпоставља се да су градитељи катедрала идеју за ове лукове добили од четвртсводова над бочним бродовима у Оверњатској школи.

Лукови су у почетку имали изглед четвртине круга, да би касније постали закошенији, а у позној готици честа је појава и да се умноже, да добију изглед мале аркаде од три лука. Контрафори се уздижу од темеља грађевине и при врху се сужавају. Постављени су упоредо са стубовима и ступцима главног и бочних бродова. У познијој готици, између контрафора се подижу мале капеле.

Нотр Дам, Париз . североисток са контрафорима

Фасаде готичких катедрала веома су богато и декоративно обрађене. Поред главног портала на главном броду, портале добијају и бочни бродови, а веома често и трансепти имају портале са обе стране.

Наглашена је хоризонтална подела фасаде, јер се на њеној западној страни углавном постављају галерије са фигурама распоређене у неколико спратова. Портали су у почетку усецани у масу зида и не излазе из равни фасаде. Имају богату рељефну декорацију, на довратницима и на тимпанонима, који се завршавају зашиљеним луком и неким декоративним елементом, крстом, цветом и сл.

У периоду зреле или високе готике, портали излазе далеко испред равни фасаде - пример је катедрала у Ремсу, чија се скулпторална декорација сматра најбогатијом у готичкој архитектури.

Изнад главног портала поставља се кружни прозор у облику цвета или розета, још једно обележје готичке архитектуре. Како зидови више нису главни носачи, у њима се отварају огромни прозори или витражи. Готички прозори су обично дводелни или четвороделни, завршени шиљастим забатом или фронтоном, испуњеним скулпторалном декорацијом. Уопштено, позна или пламена готика (у Италији се назива и ''цветна'') препознаје се по обиљу пластичних украса који у виду чипке од камена прекривају сваки део фасаде.

Готика у Француској

Поуздано се може рећи да је готика као нови архитектонски стил рођена у Француској, у другој половини 12. века, у време када се радило на реконструкцији опатијске цркве Сен Дени поред Париза која је, иначе, била гробна црква француских краљева. Готика се из тог разлога сматра специфично француским стилом у уметности.

Катедрала Сен Дени, предграђе Париза - западна фасада и контрафори

Најлепши пример раноготичке архитектуре представља Богородичина црква у Паризу или катедрала Нотр Дам. То је петобродна базилика са једнобродним трансептом и стреластом кулом над укрсницом. Једном травеју главног брода одговарају два травеја у бочним бродовима.

Иако су на њој већ примењени сви готички конструктивни елементи, још увек оставља утисак строгости и масивности, јер вертикализам и декоративност нису на њој заступљени у оној мери у којој ће бити у периоду зреле и позне готике (неукрашени лукови и контрафоре), а утисак стабилности појачавају и два недовршена торња).

Катедрала Нотр Дам у Паризу

Катедрала у Шартру - Тробродна базилика са тробродним трансептом. Једном травеју у главном броду одговара један травеј у бочним бродовима. На западној фасади има карактеристичне, различите торњеве, по којима је препознатљива.

Има веома разрађен олтарски простор са зракасто распоређеним капелама. На довратницима портала налази се познати приказ фигура француских краљева. Потпорни лукови ове катедрале су декоратвније обрађени него на париској катедрали. Веома је наглашен вертикализам у свим сегментима конструкције и декорације.

Катедрала у Шартру

Катедрала у Ремсу - такође се одликује веома наглашеним вертикализмом и обиљем декоративних елемената. Катедрала је тробродна са тробродним трансептом и зракастим капелама уз деамбулаторијум.

Карактеристичан је изглед њених портала, који излазе далеко изван равни фасаде. Довратници су украшени високим рељефима, и скулптуре на њима омогућују да се прати постепено ослобађање статуа од архитектонског оквира.

Катедрала у Ремсу

Катедрала у Амијену - позната је по изузетној висини главног брода од 42 м. Као и већина готичких катедрала, и она је дозиђивана током векова. Има целовит и логичан унутрашњи простор, због чега је називају ''Партеноном готике''.

Катедрала у Амијену

Готика у Енглеској

Енглеске готичке катедрале имају нека своја, посебна обележја која је у стилском погледу јасно издвајају од француске готичке архитектуре. Катедрале су углавном тробродне и често имај по неколико трансепта - једнобродних или тробродних.

Катедрала у Солзберију - план и архитектонски приказ

Њихов олтарски простор обично се завршава правоугаоно, а правоугаоне су или полигоналне и капеле око деамбулаторијума. Мања је разлика у висини између главног и бочних бродова, тако да нема ни потребе за потпорним луковима и контрафорима.

Катедрала у Солзберију

Имају врло богато обрађена и раскошна ребра која добијају мрежаст или звездаст облик или подсећају на сталактите. Уопштено, код енглеских катедрала више је наглашена хоризонтала и не постоји оно стремљење у висину као у Француској.

Ребра у енглеским катедралама

Катедрала у Линколну

Готика у Немачкој

У почетку се развијала под утицајем Француске, да би се касније осамосталила. Готика се дуго задржала у овом делу Европе, чак до 16. века. Најрепрезентативнија је катедрала у Келну. Карактеристично је да немачке катедрале имају бродове готово једнаке висине и врло богату скулпторалну декорацију која прекрива читаве фасаде.

Келн, Катедрала

У Шпанији - Толедо, Бургос и Севиља

Катедрала у Толеду

Катедрала у Бургосу

Катедрала у Севиљи

Италија - Орвијето и Милано (петобродна базилика са тробродним трансептом - нису прихватили француску концепцију прочеља са две куле, тако да прочеље обрађују као кулису која заклања саму грађевину; Милано - пренатрпана позноготичком декорацијом, за разлику од складне и одмерене фасаде у Орвијету);.