БАРОКНА АРХИТЕКТУРА У ИТАЛИЈИ 1

  АРХИТЕКТУРА БАРОКА

Кристофер Врен, Катедрала Светог Павла у Лондону

   

  Барок је назив којим се означва период од 1600-1750. године. Сама реч ''бароко'' шпанског је порекла и означава бисер неправилног облика или оно што је неправилно и претерано. Иако се барок у стилском погледу јасно разликује од ренесансе, постоји и једна његова варијанта која се ослања на ренесансне облике и која се назива ''барокни класицизам''. Овај вид барока био је добрим делом заступљен у Италији и Француској. 

     Иако се не могу повући неке оштре границе у периодима развоја барока, овај стил се често дели на три етапе, тако да се разликују рани (1580-1630), високи или зрели (1630-1700) и позни барок (1700-1750). Барокна уметност ће у неким европским земљама постепено прећи у своју завршну фазу која се већ издваја као посебан стил, а назива се рококо. Уметност рококоа окончала се Француском револуцијом.

АРХИТЕКТУРА БАРОКА У ИТАЛИЈИ    

Барок је у Италији добрим делом везан за контрареформацију, тј. покушај Римокатоличке цркве да, после бурног периода реформације и подела у оквиру римокатолицизма, задржи и врати своје позиције. У том циљу формиран је и језуитски ред, за који је и подигнута прва барокна грађевина - црква Ил Ђезу у Риму. Саграђена је око 1580. г, према пројектима двојице архитеката, Ђакома Вињоле и Ђакома дела Порте. Њена основа указује да се, после ренесансног периода централних грађевина са куполом, у архитектуру вратио подужни тип основе који је више одговарао католичком богослужењу. Основа цркве јасно показује да се ова црква пространог главног брода покривеног полуобичастим сводом, са капелама уместо бочних бродова и са куполом, може повезати са базиликалним типом грађевина, какве су одувек биле омиљене на латинском Западу. 

   Ђакомо  Вињола и Ђакомо дела Порта: Основа цркве Ил Ђезу, Рим

Пропорције на западној фасади ове цркве још увек указују на ренесансу, јер је висина цркве једнака ширини. Запажа се да је главни брод знатно виши од бочних бродова са капелама, због чега је ова разлика у висини ублажена додавањем спиралних подупирача или волута са стране. Најнаглашенији елемент фасаде је портал, који има двоструки оквир. Сви остали елементи су складно постављени једни према другима и чине јединствену целину. 

                                        

                                        
                                               Западна фасада цркве Ил Ђезу

Највећу новину, међутим, представља решење унутрашњег простора ове цркве. Постављање бочних капела уместо бочних бродова допринело је још већем повезивању свих елемената у једну целину. Од посебног је значаја начин на који је решено осветљење цркве: олтарски простор, намењен свештенству, обасјан је бљештавом светлошћу која долази из куполе, док је већи део цркве, намењен народу, остављен у полутами. Овакво осветљење, слично позоришном, имало је зазадатак да снажно делује на емоције верујућих и да њихову пажњу привеже за олтарски простор. Оштри контрасти између светла и сенке постаће једна од главних карактеристика барокне уметности у целини. По узору на ову цркву биће подигнуте готово све језуитске цркве у Европи а неке од цркава сличног типа налазе се и на просторима бивше Југославије.  

                                                            Ентеријер цркве Ил Ђезу