УМЕТНОСТ БАРОКА: ИТАЛИЈА; ФРАНЦУСКА И ШПАНИЈА

 УМЕТНОСТ БАРОКА: ИТАЛИЈА, ФРАНЦУСКА, ШПАНИЈА

                  Микеланђело Каравађо, Мучеништво светог Матеја

Барок је назив који се у историји уметности користи да би означио период од 1600-1750. године. Сама реч ''бароко'' шпанског је порекла и означава бисер неправилног облика или оно што је неправилно и претерано. Иако се барок у стилском погледу јасно разликује од ренесансе, постоји и једна његова варијанта која се ослања на ренесансне облике и која се назива ''барокни класицизам''. Овај вид барока био је добрим делом заступљен у Италији и Француској. 

                                   Никола Пусен, Орфеј и Еуридика 

Иако се не могу повући неке оштре границе у периодима развоја барока, овај стил се често дели на три етапе, тако да се разликују рани (1580-1630), високи или зрели (1630-1700) и позни барок (1700-1750). Барокна уметност ће у неким европским земљама постепено прећи у своју завршну фазу која се већ издваја као посебан стил, а назива се рококо. Уметност рококоа окончала се Француском револуцијом.

УМЕТНОСТ БАРОКА У ИТАЛИЈИ

Иако је у свим крајевима где се појавио барок имао и неке заједничке карактеристике, разлике које постоје међу националним школама много су веће него у периоду ренесансе, тако да се барок у Италији знатно разликује од барока у Француској или Холандији.

Извориштем барока сматра се Рим. 

Црква Светог Петра у Ватикану, Рим, довршена у периоду барока 

Папе су у периоду контрареформације и непосредно после ње поново учиниле да Рим буде престоница уметности као што је био и један век раније, током ренесансе због чега се обично каже да је италијански барок био уметност контрареформације - тада је Католичка црква, после бурног реформацијског периода и значајног губитка утицаја, свим силама настојала да врати своје позиције у Европи. Наговештаји нове, барокне уметности, могли су се већ око 1580. г. запазити у архитектури.

Обично се сматра да је прва грађевина која је подигнута у стилу барока језуитска црква ''Ил Ђезу'' у Риму, настала око 1580. г. према пројектима двојице архитеката, Ђакома Вињоле и Ђакома дела Порте. Њена основа указује да се, после ренесансног периода централних грађевина са куполом, у архитектуру вратио подужни тип основе који је више одговарао католичком богослужењу. Основа цркве јасно показује да се ова црква пространог главног брода покривеног полуобичастом сводом, са капелама уместо бочних бродова и са куполом може повезати са базиликалним типом грађевина, какве су одувек биле омиљене на латинском Западу.

                              Ђакомо Вињола. Црква Ил Ђезу, Рим

Пропорције ове цркве још увек указују на ренесансу, јер је висина цркве једнака ширини. Запажа се да је главни брод знатно виши од бочних бродова са капелама, због чега је ова разлика у висини ублажена додавањем спиралних подупирача или волута са стране. Најнаглашенији елемент фасаде је портал, који има двоструки оквир. Сви остали елементи су складно постављени једни према другима и чине јединствену целину.

                                 Ђакомо Вињола. Црква Ил Ђезу, Рим

Највећу новину, међутим, представља решење унутрашњег простора ове цркве. Постављање бочних капела уместо бочних бродова допринело је још већем повезивању свих елемената у једну целину. Од посебног је значаја начин на који је решено осветљење цркве: олтарски простор, намењен свештенству, обасјан је бљештавом светлошћу која долази из куполе, док је већи део цркве, намењен народу, остављен у полутами. Овакво осветљење, слично позоришном, имало је задатак да снажно делује на емоције верујућих и да њихову пажњу привеже за олтарски простор. Оштри контрасти између светла и сенке постаће једна од главних карактерисика барокне уметности у целини. 

                         Ђакомо Вињола. Црква Ил Ђезу, Рим, ентеријер

Зрели облик барконе архитектуре може се видети у пројектима једног од најзначајнијих италијанских уметника тога доба, архитекте Франческа Бороминија. На први поглед може се видети да су Бороминијеве грађевине веома сложене и да је његово стваралаштво далеко од ренесансне строгости и једноставности. Његов најзначанији пројекат, црква Сан Карло але кватро фонтане, припада централним грађевинама са куполом. Њена основа има облик згњеченог овала или развученог грчког крста, и овако необична основа одражава се и на њеној фасади. 

                 Франческо Боромини, Црква Сан Карло але кватро фонтане

Одмах примећујемо да се на фасади смењују конкавне и конвексне  (удубљене и испупчене) површине што, са своје стране, ствара драматичан контраст светло-тамног. Фасада је помоћу закривљеног, таласастог архитрава подељена на два спрата и има веома наглашен портал. Сама купола почива на конкавном (удиубљеном) тамбуру и својом конвексношћу (испупченим обликом) додаје још један елемент драматичности целе архитектонске композиције. Ово динамично смењивање конкавног и конвексног постаће трајно обележје његових пројеката.

   Франческо Боромини, Црква Сан Карло але кватро фонтане, главна фасада

        Франческо Боромини, Црква Сан Карло але кватро фонтане, купола

Боромини је живео и радио у време када је римском и италијанском уметношћу доминирала личност Лоренца Бернинија, водећег архитекте и скулптора 17. века. Бернини је за барони Рим значио исто што и Микелнађело за Рим у доба високе ренесансе: њему су поверавани најзначајнији архитектонски пројекти, као што је колонада пред црквом Светог Петра у Риму и уређење ентеријера ове цркве. 

Ђанлоренцо Бернини, колонада пред Црквом Светог Петра у Ватикану

Након што је према Микеланђеловим плановима и Мадерниним корекцијама довршена нова црква Светог Петра, одлучено је да буде изграђена колонада  (ред стубова) која ће уоквирити простор испред ове цркве. Бернини је величанственој колонади дао кружни облик, и она тако симболично представља руке Цркве које прихватају вернике. 

Ђанлоренцо Бернини, колонада пред Црквом Светог Петра у Ватикану
Бернини је у великој мери заслужан и за уређење ентеријера ове цркве, где се и данас налазе његов циборијум и престо св. Петра. Циборијум или табернакл има раскошне, тордиране стубове и богату скулпторалну декорацију са позлатом, што се може видети и на престолу св. Петра. Позлата и скулпторална декорација су они елементи барконог стила чија је намена била да задиве посматрача и да привуку његову пажњу.

Ђанлоренцо Бернини, ентеријер Црквр Светог Петра у Ватикану

Ђанлоренцо Бернини, ентеријер Црквр Светог Петра у Ватикану - престо светог Петра

Барокна скулптура

Осим што се бавио архитектуром, Бернини је важио за најбољег европског вајара свога времена. И он је, као и његови ренесансни претходници, тврдио да је надахнут античком уметношћу, али антика која је извршила утицај на њега није била класична грчка, па ни римска, него хеленистичка (динамика, покрет и снажно изражавање емоција код његових скулптура подсетиће нас на Лаокоона са синовима). 

                                         Ђанлоренцо Бернини, ''Аполон и Дафне''

Бернини је радио у мермеру и све његове статуе одликују се беспрекорно исполираним површинама које упијају и одбијају светлост и стварају снажне ефекте светло-тамног. Као истински уметник свога доба, Бернини својим фигурама даје снажне и драматичне покрете, често користећи дијагоналу као главну компоненту композиције.

                                              Ђанлоренцо Бернини, Давид

Бернини је ''Давида'' приказао као снажног атлету,и то у тренутку када драма и акција достижу свој врхунац, тј. у тренутку када Давид креће у напад и када се његово тело налази у драматичном покрету. Намера уметника била је да и самог посматрача укључи у догађај, тако да овај Давидов покрет и израз његовог лица стварају илузију и сугеришу посматрачу да се Голијат налази негде иза њега, другим речима, да се посматрач налази на самој борбеној линији.

Очигледно је да барокни скулптори у својим делима увек представљају онај моменат када је драма и акција на врхунцу, што им омогућује да фигуре прикажу са много покрета и са снажно израженим емоцијама. Све ове особине могу се уочити и на данас најпознатијем Бернинијевом делу, на скулпторалној групи ''Занос свете Терезе''.

                                Ђанлоренцо Бернини, Занос свете Терезе

Статуа се налази у капели Корнаро у цркви Санта Марија дела Виторија у Риму. Бернини је овде илустровао један детаљ из аутобиографије св. Терезе Авилске, тј. оно место где она описује како се, током њене молитве, са неба спустио анђео и стрелом јој пробо срце. У жељи да код посматрача створи што јачу илузију реалности приказаног догађаја, Бернини је статуу сместио у посебно конструисану нишу. Светлост која пада на статуу долази са скривеног извора што код посматрача ствара привид да скулптура лебди у ваздуху. 

          

           

                      Поглед на нишу у којој се налази ''Занос свете Терезе''

Две фигуре, св. Тереза и анђео, замишљене су као контраст једна другој: једна фигура је усправна, друга у полулежеђем ставу, једна је готово нага, друга обавијена тешком драперијом. Фигура анђела је активна, у наглашеном покрету, а тај осећај кретања појачава и изглед његове одеће, која у доњем делу личи на пламен. Насупрот њему, Терезина фигура је пасивна, она се препушта некој несавладивој сили - цела фигура је прекривена драперијом, крутом и богато набраном, одакле се појављују само њена глава, рука и нога. Фигура анђела постављена је вертикално, а Терезина фигура по дијагонали. Ова дијагонала и ефекти светло-тамног на њеној одећи још више истичу драматичност приказаног догађаја.

         

             Детаљ Бернинијеве статуе ''Занос свете Терезе''

Сликарство барока у Италији

У италијанском барконом сликарству јасно се могу разликовати две струје: прву представља тзв. барокни класицизам, и он подразумева оно сликарство чија је функција превасходно декоративна. Овде спадају уметници који се у већој мери ослањају на ренесансна достигнућа, него што су склони неким новинама и експериментима. Ове слике углавном украшавају таванице раскошних барокних цркава и палата и намера им је да укину зид као границу простора. Вештим сликањем архитектонских елемената и перспективним скраћењем фигура, њиховим усковитланим покретима, они код посматрача стварају утисак да се таваница отвара према небу и да се фигуре незаустављиво крећу у висину. Илузионизам, присутан у Бернинијевим статуама, овде достиже још већу меру.  

Ђовани Батиста Гаули, таваница (свод) цркве Ил Ђезу у Риму

                                 

                      Пјетро да Кортона, таваница Палате Барберини у Риму               

Као супротност овом, претежно декоративном сликарству, у Италији постоји и друга струја, а то је реалистички правац који започиње са сликарством Микеланђела Меризија да Каравађа. Новине које је увео овај уметник извршиле су велики утицај на бројне европске сликаре и може се рећи да они елементи које уводи Каравађо постају препознатљиве особине барокног стила у сликарству. Његово стваралаштво најбоље се може пратити на циклусима слика посвећеним св. Петру и св. Матеју. 

                   Микеланђело Меризи да Каравађо, ''Позивање светог Матеја'' 

''Позивање св. Матеја'', видимо сцену која се одиграва у римској крчми - на њој се јасно разликују две групе фигура, асиметрипчно распоређене. Занимљиво је да све фигуре носе одећу каква је била уобичајена у 17. веку и да су учесници у овом догађају приказани без икакве идеализације и улепшавања, тако да овде реалистички начин сликања прелази у натурализам, а што је битна особина у сликарству Каравађа и следбеника. 

Читава сцена одиграва се у полутами у којој се неке фигуре једва назиру и оно, што слици даје узвишени, религиозни карактер јесте сам начин осветљења: снажна светлост која долази са десне стране пада на Христов лик и његов заповеднички гест. 

                             
                                 Каравађо, ''Позиивање светог Матеја'', детаљ, лик Христа

    

Каравађо, ''Позиивање светог Матеја'', детаљ, лик апостола Матеја

Светлост се са Христове руке преноси на лик цариника Матеја, који са неверицом показује на себе. Овакав начин осветљења ствара снажан контраст светла и сенке, а због те полутаме у којој се налазе фигуре овакав начин сликања назван је тенебризам (од италијанске речи ''тенеброзо'', што значи ''мрачно''). На овој Каравађовој слици светлост, заправо, има симболичан карактер јер чини да посматрач добије утисак божанског присуства. Каравађов начин сликања натурализмом и тенебризмом имао је велики број следбеника у западној Европи. 

УМЕТНОСТ БАРОКА У ФРАНЦУСКОЈ

После блиставог готичког периода који се назива ''доба катедрала'' и значајних достигнућа у периоду ренесансе, француска уметност у 17. веку такође бива захваћена оним променама које су означиле почетак и развој барокног стила. Рационалном француском духу више је, међутим, одговарала уметност ренесансе, тако да се она варијанта барока, коју виђамо у Француској, може сврстати у барокни класицизам. У 17. веку, у време Луја Четрнаестог, Француска је постала најмоћнија нација у Европи. Овај краљ желео је да за себе подигне резиденцију која би била достојна његове славе и величине и тако је започела изградња дворца Версај недалеко од Париза. Будући да је цео овај пројекат замишљен као величање и прослављање Краља Сунца, може се рећи да је барок у Француској заправо уметност која је добрим делом била у служби апсолутистичке монархије.  

                      

                    

           

                                         

                                         Дворац Версај, екстеријер

 Изградња овог дворца започела је према пројекту Левоа, а завршена према пројектима Ардуен-Мансара. У Француској је једно време боравио и Бернини, али су сви његови пројекти. као исувише смели, били одбачени. Изградња дворца Версај окупила је готово све значајне француске уметнике тога доба. Дворац има централни део и два бочна крила. Читав централни део заузима Галерија или Дворана огледала са Салоном рата и Салоном мира. 


                                      
                                  Дворац Версај, Галерија огледала

За разлику од строгости и геометријске правилности екстеријера, у ентеријеру влада неодмерена, претерана раскош чији је циљ био да задиви посматрача: огледала, стакло, разнобојни мермер, рељефи и дрво са позлатом, таписерије и раскошан намештај одликују се сјајем са којим се није могло упоредити ништа у Европи.  

            

                                                   Ентеријер дворца Версај

  Посебну вредност овог дворца чини његов огроман парк, дело архитекте Ленотра. У уређењу парка влада она иста геометријска правилност коју видимо и на фасади дворца, а обогаћен је тзв. воденим огледалима, фонтанама и вештачким пећинама или гротама. Раскош и сјај дворца Версај извршиће велики утицај на владарске палате широм Европе, па чак и на палате подигнуте у Русији.

      

Паркови дворца Версај     

Слично као и у Италији, и у француском сликарству могу се запазити два тока - један који припада барконом класицизму и други, који се ослања на Каравађов тенебризам и натурализам. Представник првог тока био је водећи француски сликар 17. века, Никола Пусен, који је већи део живота провео у Риму, проучавајући античке старине. Пусен ствара један посебан вид пејзажа, који ће бити назван идеални пејзаж: на таквим сликама уметник не представља неки реалан предео (мада се могу појавити и елементи реалних предела), него предео који је он створио у својој машти и у којем се врло често појављују и античке рушевине. У првом плану обично је приказана нека митолошка или историјска сцена, пошто пејзаж као мотив није у Француској тога доба имао ону самосталност коју је имао, на пример, у Холандији. 

          

                         Никола Пусен, Пејсаж са Диогеном

                            

                    

                                   Никола Пусен, Фокионова смрт

Поред Пусена, истакнути француски представник у сликању овог мотива био је и Клод Лорен. 

                    

Клод Лорен, Асиз и Галатеа       

                                                                                                               Клод Лорен, Пристаниште у Остији

Друга струја ослања се на Каравађове експерименте, и њој припадају Жорж де ла Тур и Луј ле Нен. Де Ла Тур слика фигуре једноставних, упрошћених и скоро геометризоваих форми, сцене се одвијају у полутами, и јака светлост - светлост свеће или бакље - блиставо обасјава само оно што је за дату сцену најважније. 

           

                                  Жорж де ла Тур, Св. Јосиф Дрводеља

           

Луј ле Нен је у већој мери био надахнут Каравађовим натурализмом, него тенебризмом, а што илуструје његова слика ''Сеоска породица''

                                 

Луј Ле Нен, Сеоска породица     

        

УМЕТНОСТ БАРОКА У ШПАНИЈИ                      

Једна од земаља у којима је сликарство током барока доживело свој процват (током 17. века, овде је живео и радио велики број сликара који су били под утицајем Каравађа а онда, захваљујући сопственој даровитостим створили дела која чине да шпанско сликарство тога доба буде препознатљиво по својој оригиналности и индивидуалности.

        

                                              Естебан Муриљо, Благовести

Као католичка земља захваћена контрареформацијом, Шпанија има значајне представнике и у области религиозног сликарства (Муриљо, Зурбаран), у чијим се делима опажају и трагови барокног класицизма и, истовремено, смелије тежње које су потицале од Каравађа.

  Естебан Муриљо, Дечаци једу грожђе      

           

     

                   

                                         
                                                Франциско Зурбаран, Поклоњење мудраца

     

            

                                                 Франциско Зурбаран, Мртва природа

  

Водећи представник барокног сликарства у Шпанији био је Дијего Веласкез:

 У младости је био под утицајем Каравађа и холандских сликара (мртве природе и жанр сцене са улица Севиље, натурализам и тенебризам). 

                                                   Дијего Веласкез, Водоноша из Севиље

Из Севиље прелази у Мадрид и постаје дворски сликар, где је углавном сликао портрете царске породице (''коњанички портрети'', где уметник врло често користи барокну дијагоналу - за стварање драматичности и продубљивање простора). 

                          Дијего Веласкез, Портрет Филипа Четвртог Шпанског

                          Дијего Веласкез, Коњанички портрет Филипа Трећег

                     

                                      Дијего Веласкез, Портрет принцезе Маргарете

Његов зрели стил најбоље се може видети на слици ''Младе племкиње'' (у зналачки конструисаном простору распоређен је велики број фигура, сама композиција обилује мноштвом занимљивих детаља - као што је огледало у којем се одражавају ликови краља и краљице, аутопортрет самог уметника, портрети патуљака, тајанствена личност у самој позадини слике; Веласкез овде користи разне врсте светлости - директне и одражене, а боју наноси кратким, брзим и прозирним потезима).

                                                                 

                             Дијего Веласкез, Младе племкиње (Уметник у атељеу)

                                       

             

                                            Дијего Веласкез, Портрет папе Инокентија Десетог