РОМАНСКА АРХИТЕКТУРА У ЕВРОПИ (РОМАНИКА)

 РОМАНСКА АРХИТЕКТУРА У ЕВРОПИ (РОМАНИКА)

                                    Романичка црква Светог Зенона у Верони

Романика је стил који се појавио у 10. и 11. веку, односно, у време зрелог феудализма. Ово време обележено је непрeстаном борбом која се водила између папа и феудалних владара, јер су се и једни и други борили за штo већу превласт над западноевропским територијама. Ово је време формирања великих монашких редова, и, истовремено, време тријумфа хришћанства - пошто су до тог времена успостављене много боље путне комуникације, тако да су житељи целе западне Европе одлазили на ходочашћа на света места и управо се дуж ових, ходочасничких путева, и појављују најзначајније романичке грађевине. 

 

Црква Св. Марије и Николаја, Вилтон, Вилтшир, Енглеска

      

Сам назив овога стила, ''романика'', указује нам да је овај стил, на неки начин, требало да обнови античку римску, односно, ранохришћанску архитектуру која се највише везивала управо за град Рим или Рому, одакле и потиче назив стила. У периоду романике, црква има далеко највећу моћ у западној Европи. Осим тога, велики манастири, које су оснивали велики монашки редови, представљају средишта писмености и културе тога доба. Из тог разлога су главни романички споменици велики манастирски комплекси, који обухватају више грађевина: цркву, конаке, библиотеке, писарнице, трпезарије, крстионице, помоћне просторије. 

Реконструкција манастира у Клинију, Бургундија, Француска

Једна од специфичности романичког архитектонског комплекса свакако је и појава ограђених дворишта или клаустара, у чијој се средини налази извор или бунар са водом. 

Клаустар, Солзбери, Енглеска

            

                 Клаустар, Моазак, Француска

             

Клаустар, Монреале, Сицилија (Италија)  

Наравно, најважнији део у том комплексу представљала је црква базиликалног типа. Иако се у оквиру романичке архитектуре може разликовати неколико националних школа, као што се и те националне школе могу даље поделити на регионалне, романичке базилике имају и неке заједничке карактеристике. Као пример типичне романичке грађевине може да послужи црква Сен Сернен у Тулузи, на југу Француске.

                                        Црква Сен Сернен, Тулуза, Француска

Романичке цркве имају базиликалну основу са три, пет, па чак и седам бродова оријентисаних у правцу запад-исток. У већини случајева, ове цркве имају и попречни брод или трансепт који је исте висине као и главни брод тако да црква у основи добија изглед латинског крста. 

Основа романичке цркве 

Архитектонски приказ цркве Сен Сернен у Тулузи, Француска

   

Елементи романичке цркве

Значајна је новина продужетак унутрашњих бочних бродова у један прстенасти ходник који окружује олтарску апсиду, а зове се деамбулаторијум. Често се, са источне стране, око деамбулаторијума дозиђују зракасто распоређене капеле. На месту где се главни брод укршта са трансептом и које се зове укрсница, обично се подиже квадратна кула или, ређе, купола. Испод олтарског простора налази се подземна просторија или крипта.  

                                        

Сен Сернен, Тулуза

Западна прочеља показују велики број варијетета: постоји наглашени главни портал, али су врло чести и портали на бочним бродовима. Уколико се на западној фасади дозида нартекс или егзонартекс, дешава се да портал, који фактички остаје унутра, по средини буде подељен једним стубићем који се назива тримо и на њему се најчешће налази скупторална декорација. 

Портал романичке цркве (у средини је стубић - тримо)

Црква Сен Трофем у Арлу, Француска

Под утицајем прероманичке архитектуре, на прочељима неких романичких цркава се појављују квадратне куле које уоквирују западну фасаду. Понекад су ове куле врло високе и витке, што показује да су дозиђиване у периоду готике. 

Куле - звоници изнад бочних бродова, 

црква Сент Етјен у Каену, Француска

На неким романичким базиликама појављују се кружни прозори или розете који ће постати специфичност готичке архитектуре.

Розета на фасади романичке цркве, Авила, Шпанија

Романичке базилике су најчешће покривене сводовима, полуобличастим или крстастим. Крстасти свод, који је познат још у античкој римској архитектури, налази широку примену тек на романичким базиликама. Он настаје пресеком два полуобличаста свода истог пречника под правим углом. Са све четири стране уоквирен је полукружним луковима који се, даље, ослањају на стубове или ступце. Овај простор, који ограничавају стубови или ступци, заједно са крстастим сводом, чини један травеј. 

Полуобличасти свод

                             

Крстасти свод (травеј)

Травеј је карактеристика романичке архитектуре и основни модул за све остале пропорције на грађевини - на пример, основа укрснице има површину колико и четири травеја, куле звоници такође, а травеји главног брода - површину која је једнака површини два травеја у бочним бродовима. Травеји су уведени ради прихватања бочних потисака, тако да се надовезују једни на друге. Ове бочне потиске на источној страни прихватају апсиде са полукуполама, а на западној квадратне куле звоници. 

                                                       Крстасти свод са ребрима

Крстасти сводови појачавају се помоћу четири ребра (понегде и помоћу шест ребара) која могу имати квадратни, кружни или полигонални пресек. Уколико је главни брод покривен полуобличастим сводом, он се изнутра појачава полукружним луковима, понекад израђеним од разнобојног камена, што ствара живописне ефекте у ентеријеру.

Крстасти свод и крстасти свод са ребрима

Свод појачан луковима

У унутрашњости цркава, главни брод је од бочних одвојен колонадом стубова која најчешће носи трибине или галерије. Због тога романичке базилике углавном немају бочно осветљење, као што је био случај код латинских базилика. Прозори романичких цркава углавном нису велики - најчешће су једноделни и полукружно завршени, често се левкасто шире према унутрашњости. Поред једноделних прозора, појављују се и бифоре, и трифоре.

Галерије изнад бочних бродова романичких цркава

Најдекоративније се обрађују западне фасаде. Портали су усечени у масу камена и уоквирени стубовима, а на ове стубове се наслањају лукови који уоквирују надвратник (лунету). Веома богату декорацију често имају и архиволте ових портала. На овим стубовима и на тимпанонима (лунетама) углавном је сконцентрисана скулпторална декорација. Западна фасада је по хоризонтали рашчлањена аркадама, које се негде претварају у галерије, и у њих се постављају скулптуре. Пластична декорација виђа се и на капителима, и на парапетним плочама.  Мотиви су веома разноврсни - апстрактни, биљни, фигурални, укључујући и људску фигуру.

Портал цркве у Везелеју, Француска

                                                      

                                                     Лунета цркве у Отену, Француска

             

                                 Фасада са аркадама и галеријама, катедрала у Пизи, Италија

У целини посматрано, романичка базилика оставља утисак мирних површина, стабилности и равнотеже, са масама које се степенасто уздижу и достижу врхунац у високим кулама - звоницима, кулама над укрсницом или куполама.

   Фасада романичке цркве, Модена, Италија

***

Поред општих карактеристика, романичке базилике у разним деловима Европе показују и неке особености, због чега се може издвојити неколико националних или, боље речено, регионалних школа.

Италија

Италија је у периоду романике била подељена на три велике области - централни део са Римом образовао је папску државу, ту је била и Ломбардија која је била подељена на многе феуде и где се већ у Х веку јављају велики градови, и јужна Италија, у којој су се смењивале норманска, арапска и византијска власт и у којој је утицај Византије био најснажнији. Тоскана, са Фиренцом и Пизом, чинила је прелаз између Ломбардије и централне Италије.

Атријум и западна фасада цркве Сант' Амброђо у Милану

Ломбардија - најзначајнија романичка црква је Сант Амброђо у Милану; овде припадају и Сан Пјетро у Павији, Св. Зенон у Верони, као и цркве у Пјаченци, Верони и  Ферари.   Ове цркве су углавном засведене полуобличастим и крстастим сводовима, а појављују се и ребрасти сводови. На пресеку главног брода и развијеног трансепта појављују се куполе на тромпама, а трибине над бочним бродовима сметају постављању базиликалних прозора. Куле звоници подижу се издвојено од цркава. На фасадама се обично појављују аркаде, које се понекад косо пењу и прате линију фронтона (забата). 

Аркаде на фасади, које прате линију забата

Портали су често врло богати, са спољашњим колонетама које се наслањају на лавове. 

      Портал сееврноиталијанске романичке цркве, са стубовима ослоњеним на фигуре лавова

Као типичан пример може да послужи црква Сант Амброђо у Милану.

  Основа цркве Сант' Амброђо у Милану

То је тробродна базилика покривена крстастим сводом, при чему једном травеју главног брода одговара површина четири травеја бочних бродова. Има врло високе галерије, тако да нема базиликално постављене прозоре. Према угледу на антику, ова црква има велики атријум. Карактеристично је да нема трансепт.

Централна Италија - увек се налазила под јаким утицајем антике. Преовлађује тип латинске базилике са равном таваницом. Типичан пример централноиталијанске романике представља катедрала у Пизи, где налазимо комплекс од три грађевине - катедрала (10-11. век), крстионица (13. век) и звоник (12-14. век). 

Грађевински комплекс у Пизи - крстионица, црква (катедрала) и звоник - кампанил (''Криви торањ'')

Катедрала има огроман тробродни трансепт издвојен галеријама, а на пресеку главног брода и трансепта подигнута је купола елипсастог пресека. 

Основа цркве (катедрале) у Пизи

Црква (катедрала) у Пизи, са куполом над укрсницом

Западна фасада је веома декоративно обрађена, посебно у својој горњој зони, где се смењујe неколико низова аркада. Фасада је иначе рађена од мермера у две боје.

Црква (катедрала) у Пизи (западна фасада) 

Јужна Италија - могу се уочити разичити утицаји, од византијских, нормандијских и енглеских до арапских. Цркве подигнуте у овом региону исувише су разнолике да би се могло говорити о неким заједничким особинама. Једна од тих заједничких карактеристика је и честа појава равних дрвених таваница. Понекад се на пресеку главног брода и трансепта појављује осмострано кубе. Појава колонета које се ослањају на лавове подсећа на ломбардијске портале. Овој групи, између осталог, припада катедрала Светог Николе у Барију.

Црква Светог Николе у Барију, Италија

Сицилијанска архитектура представља веома шаролику групу споменика.  На пример, сицилијанске цркве одликују се великом декоративношћу, и овде видимо чак и појаву тзв. укрштених лукова на фасадама (арапски утицај). Један од најзначајнијих споменика је Капела Палатина у Палерму и цркве у Монреалу и Чефалу.

Капела Палатина, Палермо, Сицилија

Црква у Монреалу, Сицилија, Италија

          Црква у Монреалу, Сицилија, Италија - детаљи декорација

Катедрала у Чефалу, Сицилија, Италија

Француска

Француска је била подељена на велики број феудалних области, кнежевина и грофовија, које су често долазиле у сукоб једна са другом. Овде се појављује велики број регионалних школа - има их укупно седам, иако се не могу увек прецизно разграничити.

1) Нормандијска школа - северозападна Француска -  типичан споменик је црква Сент Етјен у Каену. Главни брод још увек је често покривен равном таваницом, док се над бочним бродовима налазе крстасти сводови. Изнад бочних бродова обично се постављају трибине, а изнад њих галерије. На источној страни обично имају три, а понекад чак и пет апсида. Обично немају деамбуаторијум. На западној страни најчешће се налазе високе куле-звоници. Декорација је прилично скромна.

Сент Етјен у Каену - и главни и бочни бродови покривени су крстастим сводом. У главном броду, поред укрштених ребара, појављују се и попречна,  што значи да је травеј подељен на шест поља. Сводове наизменично прихватају јачи и слабији стубови и ступци, што је зависно од оптерећења које прихватају. Фасада је мирна, без декоративних елемената, а са западне стране четири снажна ступца деле је на четири поља. Високе куле звоници подсећају на готику. 

Сент Етјен у Каену, основа 

 

Сент Етјен, Каен, западна фасада

2) Севернофранцуска школа - Париз са широм околином Ил де Франс. Грађевине ове групе углавном су довршене у готичком периоду - Сен Дени, Ремс. Имају крстасте сводове само над бочним бродовима, док је над главним бродом дрвена равна таваница. Овде се редовно појављују деамбулаторијуми са зракасто постављеним капелама.

Црква у Везелеју, Француска (Бургундска школа)

Црква у Везелеју, основа

3) Бургундска школа - цркве у Везелеју и Отену - опатија у Клинију (један од најзначајнијих монашких редова у то доба). Главни брод - крстасти или полуобличасти свод, са источне стране често има већи број капела што је омогућило да се истовремено одржава неколико служби (Св. Петар, Клини, срушена поч. 19. века). Црква у Везелеју је у целини покривена крстастим сводовима. Црква нема трибине а над укрсницом се уздиже стреласта кула; западна страна (портал) има богату рељефну декорацију (тимпанон). Портал је по средини подељен једним средишњим ступцем, који се назива тримо. Фигуре су издужене и витке, често прилагођене архитектонској позадини на којој су рађене. Тако богату пластичну декорацију има и црква у Отену.

Црква - катедрала Сен Лазар у Отену

Црква у Отену, основа

Портал цркве Сен Лазар у Отену

4) Оверњатска школа - црква Нотр Дам ди Пор у Клермон Ферану и црква у Изоару - над главним бродом појављује се полуобличасти свод, а над бочним бродовима крстасти. Над укрсницом се појављује квадратна кула, а готово редовно се појављује и демабулаторијим са зракасто распоређеним капелама. Фасаде се израђују од разнобојног камена, а пластична декорација је прилично скромна. Богату декорацију добијају једино капители стубова.

Црква у Клермон Ферану

Црква у Клермон Ферану, основа

Западна фасада цркве у Клермон Ферану

             

         Црква у Изоару

        

                                                        Црква Сен Сернен, Тулуза

У ову групу условно би се могла сврстати и црква Сен Сернен у Тулузи - главни брод има полуобличасти свод ојачан изнутра луковима, док су бочни бродови продужени деамбулаторијумом са зракасто распоређеним капелама. 

Црква Нотр Дам у Авињону

5) Провансалска школа - Нотр Дам у Авињону. Покривају се полуобличастим и крстастим сводовима, а појављују се и крстасти сводови појачани ребрима. Трибина нема, као што нема ни деамбулаторијума са капелама, а понекад се над укрсницом појављују куполе. Поред торобродних, појављују се и једнобродне грађевине. 

 

                                              Црква Нотр Дам ле Гранд у Поатјеу

6) Поатевинска школа - Нотр Дам ле Гранд у Поатјеу - главни брод има полуобличасти свод појачан луковима. Разлика у висини главног и бочних бродова није велика, па се обично сва три брода покривају заједничким кровом.  Појављују се куле над укрсницом, као и куле на западној фасади - у Поатјеу, портал је ограђен снопастим стубовима над којима се уздижу стреласто завршене куле. На овој цркви су галерије на спрату, на западној фасади, прекинуте постављањем великог прозора.

Поатје, Нотр Дам ле Гранд, основа

Западна фасада цркве Нотр Дам ле Гранд у Поатјеу

7) Перигурдинска школа

Црква Сен Фрон у Перигеу - јединствена по својој основи, јер је грађена по узору на цркву Св. Марка у Венецији, односно, по узору на цариградску цркву Светих Апостола. То је основа у облику слободног грчког крста са пет купола, које су изведене на пандантифима.

                                             Основа цркве Сен Фрон у Перигеу, Француска

            

           Црква Сен Фрон у Перигеу, Француска (Перигурдинска школа)

Катедрала у Ангулему такође показује утицаје византијске архитектуре. Њени травеји у главном броду покривени су куполама изведеним на пандантифима, а на укрсници се налази још једна, висока купола. Источна апсида проширена је са четири капеле. На западној фасади налазе се две симетричне куле и богата декорација.

Основа цркве Сен Пјер у Ангулему

   Екстеријер и ентеријер цркве Сен Пјер (катедрале) у Ангулему

У ову групу спада и црква у Моазаку, са богатом рељефном декорацијом (Апокалипса). Цркве ове групе често су једнобродне, без бочних бродова и деамбулаторијума.

Црква Сен Пјер у Моазаку

Црква Сан Пјер у Моазаку

Портал цркве у Моазаку

 

4) Романичка архитектура у Немачкој и Енглеској

  

Немачка романика налазила се под јаким утицајем античке традиције, која је долазила из Италије, али и под утицајем традиција каролиншког градитељства.

У немачкој романичкој архитектури издваја се тзв. Рајнска школа, чији су најзначајнији споменици Богородичина црква на Капитолу у Келну и црква у Вормсу, као и катедрале у Тријеру, Шпејеру и Лааху.

Катедрала у Шпејеру

Катедрала у Шпејеру, олтарски (источни) део

Цркве имају базиликалну основу и веома сложен апсидални део. Ту се, поред олтарске апсиде, појављују и куле разних пресека - кружног, квадратног, полигоналног. Hеке од ових цркава у главном броду задржавају равну таваницу, а неке су у целини покривене крстастим сводом (катедрала у Шпејеру).

Богородичина црква у Лааху

Основа Богородичине цркве у Лааху

Богородичина црква у Лааху - трансепт се са обе стране завршава кулама, а кула се подиже и над укрсницом.

                                        

                                                    Црква Светих Апостола у Келну

Катедрала у Вормсу

Црква Св. Апостола у Келну и катедрала у Вормсу такође су специфичне по великом броју различитих кула различитих висина и облика.

Богородичина црква на Капитолу у Келну донекле подсећа на византијске грађевине, јер је трансепт са обе стране проширенм апсидама, што, поред олтарске апсиде, даје цркви изглед тролиста.

Основа Богородичине цркве на Капитолу, Келн

          Богородичина црква на Капитолу у Келну, Немачка

У енглеској романичкој архитектури, најзначајнија је катедрала у Дархему, на којој су први пут примењени крстасти ребрасти сводови. Као подупирачи су послужили округли глатки стубови који се смењују са снопастим. Трибине имају двојне отворе, окренуте ка главном броду. 

Катедрала у Дархему (екстеријер и ентеријер са крстастим ребрастим сводовима)