ВИЗАНТИЈСКА АРХИТЕКТУРА

     ВИЗАНТИЈСКА АРХИТЕКТУРА

Црква Божије Премудрости - Агиа Софиа - у Константинопољу 

Цар Константин је 326. године престоницу Римског царства преселио из Рима у град Визант на Босфору (познат још из 7. века пне) који ће касније добити име по цару Константину - Константинополис (Константиниопољ) или Цариград (данашњи Истанбул).

           

Мапа Византијског царства       

Када говоримо о византијској архитектури, под тим не подразумевамо искључиво Цариград, него и све оне територије које су се у неком тренутку нашле под влашћу Византије. У временима својих највећих успона, Византија је обихватала веома простране територије које су могле да се упореде са територијама Римског царства. Осим тога, под византијским утицајима биле су и оне земље које су успевале да се изборе за своју политичку самосталност, али су посредством Цркве биле под византијским културним утицајем. Из тог разлога, када говоримо о византијској архитектури у ширем смислу, овде можемо убројати и архитектуру таквих земаља као што су Бугарска, Србија, Русија, Јерменија, Грузија, Сирија и остале земље Блиског истока, а у појединим периодима овде се могу убројати чак и неке италијанске области. Византијска архитектура у ужем смислу, међутим, обухвата територију данашње Турске (превасходно Цариград и Никеју), Грчке и Македоније.

Византијске територије и географски положај Константинопоља

Град Константинопољ ће имати бурну историју, и након што је био престоница Источног римског царства, постаће, после 1453, престоница Турског, Османлијског царства. Због свог изузетног географског положаја, овај град, који је назван ''другим Римом'', имао је идеалне услове за брз напредак и развој трговине и поморства. Још у Константиново доба, овај град је био прилично велики, а број његових становника ће се у наредним вековима вишеструко увећати.

          

         

Реконструкције Константинопоља

О профаној, тј. цивилној архитектури Константинопоља (Цариграда) из византијске епохе више се зна на основу писаних споменика, него на основу сачуваних археолошких остатака. Познато је, на пример, да је постојало неколико царских палата из различитих епоха (''Вуколеон''), да је град имао аквадукте и цистерне за снабдевање водом, јавна купатила (Зеуксипово је било највеће), универзитет (''Пандидактирион'', основан у 5. веку, најстарији у Европи), зграду сената и остале јавне грађевине, хиподром, тријумфалне лукове и стубове... Нека представа о изгледу Константинопоља може се створити на основу писаних споменика (Прокопије, ''О грађевинама'') и малобројних ликовних представа.

Константинопољ,  цртеж

Хиподром у Константинопољу, реконструкција

Познато је, на пример, да је град био опасан снажним утврђењем, које се повремено реконструисало, због повећања броја становника и саме градске територије. Обимне зидине, високе од 10-12 а дебеле око 4 м, биле су начињене од ломљеног камена и малтера, и са горње стране су се зупчасто завршавале. На растојањима од 50-80 м зидине су биле ојачане кулама, које су углавном квадратне и на неколико места полигоналне основе. 

Приказ константинопољских зидина

Испред овог одбрамбеног зида био је постављен још један, спољашњи одбрамбени зид, удаљен од овог унутрашњег око 10 метара, нешто нижи и слабији, који је штитио прилаз самом утврђењу. Најзад, испред овог, спољашњег одбрамбеног зида био је ископан дубок ров испуњен водом, чија је ширина на неком местима била и до 20 м. Главни улаз у град називао се ''Златна капија''.

Реконструкција Константинопоља

Сакрална архитектура

Византија је располагала одличним грађевинским материјалом - квалитетним каменом и опеком, као и најбољим врстама дрвета. Пошто је град економски нагло јачао и увећавао се, жива градитељска делатност овде је започела још у доба цара Константина. У време његове владавине, овде је подигнута прва црква Свете Софије, на чијем се месту данас налази славна грађевина истог имена из Јустинијановог доба. Ако је у Константиново доба базилика била онај тип цркве који је доминирао, у наредним вековима доћи ће до све јачих утицаја Блиског истока, тако да ће на крају у византијској архитектури у потпуности преовладати грађевине централне основе.

Базилика Светог Димитрија у Солуну

         

        Црква Светих Апостола, Атина (централни тип грађевине)

Већина цркава овог периода грађена је од опеке или од наизменичних слојева камена и опеке; постоје и примери да су спољашњи зидови израђени од камена, а унутрашњи од опеке.

У првој половини 6. века, у доба цара Јустинијана, Византија се налазила на врхунцу своје моћи. У овом периоду подигнуте су многа црквена здања у самом Цариграду, али и на читавој територији царства. Општа карактеристика ових цркава је да се постепено удаљују од својих античких узора и да се са базиликалним основама све више комбинују и елементи грађевина централног типа, какве су биле широко распрострањене на Блиском истоку.

Црква Свете Софије, Солун

Међу прве цркве, на којима се види овај покушај спајања базиликалне и основе централног типа спада црква Св. Софије у Солуну. Подигнута је на преласку из 5. у 6. век. Њен средишњи део чини сажети уписани крст (што значи да куполу не носе слободни ступци, него пиластри наслоњени уз зидове) који је са три стране оивичен бродовима. Купола почива на пандантифима и ослања се на полуобличасте сводове.     

Основа цркве Свете Софије у Солуну

Црква Свете Софије, Солун

После само неколико деценија, око 530. г, у Цариграду је подигнута црква Св. Сергија и Вакха, која већ готово у потпуности представља грађевину централног типа. Централни део цркве чини октогонална (осмоугаона) основа над којом се уздиже тзв. кришкаста купола, односно, купола састављена од осам сегмената (делова), захваљујући чему су избегнуте и тромпе и пандантифи. Купола је наизменично подухваћена полукуполама и сводовима које повезују снажни ступци. Овај средишњи део је обухваћен квадратом. Овакав тип грађевине потиче из Месопотамије.

          

Пресек и основа цркве Светог Сергија и Вакха, Цариград            

Црква Светог Сергија и Вакха, Цариград

      

       Ентеријер цркве Светог Сергија и Вакха (купола)

Готово у исто време у Цариграду је подигнута и црква Св. Мира, Хагиа Ирини, која има облик базилике са куполом и трансептом. Поред трансепта, ова црква је имала и атријум. На њој се може пратити процес замене већ застарелог облика тробродне базилике грађевином централног типа са куполом.

Основа цркве - базилике Светог Мира, Цариград

           

      Црква Светог Мира, Цариград

     

           Купола цркве - базилике Светог Мира, Цариград

Најлепши пример комбинације подужне и грађевине централног типа представља тзв. ''велика црква'', тј. Црква Божије Премудрости или Хагиа Софиа. Саграђена је у време цара Јустинијана, на месту некадашње базилике Св. Софије, подигнуте у време цара Константина. Саградили су је, за само пет година (532-537), архитекти Антемије из Тралеса и Исидор из Милета, који су се бавили и теоријом архитектуре (књиге о механици и геометрији). У изградњи је учествовало 10.000 радника, а целокупна грађевина заузима површину од 7000 м². Дугачка је око 80, а широка око 70 метара. Пошто је била најзначајнија хришћанска црква готово хиљаду година, после пада Цариграда 1453. г. претворена је у џамију, а затим је, током времена, добила четири минарета. Почетком ХХ века претворена је у музеј, да би 2020. године поново постала џамија. 

Средишњи део ове цркве чини мањи квадрат покривен куполом и са обе стране проширен полуквадратима са  полукуполама које су, опет, проширене четврткуполама. Ова проширења дају централном делу карактер главног брода, а што је још више наглашено бочним бродовима са северне и јужне стране због чега, с друге стране, изгледа и као да је мањи квадрат уписан у већи.

Основа и пресек цркве Свете Софије, Цариград

Изометријски пресек цркве Свете Софије, Цариград

  

По својој оригиналној и смелој конструкцији, издваја се величанствена купола чији је пречник око 30, а висина темена око 55 метара (првобитна купола је била виша, али се срушила, па је поново урађена). Куполу носе четири снажна лука, а прелаз од квадрата основе ка кругу куполе изведен је помоћу сферичних троуглова или пандантифа. Да би се повећала стабилност куполе, она је појачана са четрдесет ребара, која заправо преносе њене потиске на фиксиране ослонце.

Сферични троуглови - пандантифи и камена ребра на куполи цркве Свете Софије  

 Поред пандантифа, куполу са чеоне стране и зачеља подухватају и полукуполе које су истог пречника као и она. Потисак је даље пренет на четврткуполе. Пошто су бочни потисци и поред тога били врло снажни, сваки од четири ступца под куполом појачан је споља по једним снажним, попречним потпорним зидом (контрафори). 

Неутралисање целокупних бочних потисака централног сводног система изведено је читавим низом полуобличастих и крстастих сводова у бочним деловима (бродовима). Целокупан сводни систем ослања се заправо на осам стубаца од којих су најснажнији они централни, испод куполе. Концентрисање потисака на одређене тачке омогућило је да зидови буду олакшани и релативно танки. Поред тога, овакво решење омогућило је и да ентеријер буде потпуно повезан и прегледан, без преградних зидова. 

Посебан визуелни ефекат стварају густо распоређени прозори у подножју куполе: када светлост допире кроз њих, посматрач има утисак да купола лебди у ваздуху. Црква има подужни нартекс, а такође и спољашњу припрату или егзонартекс, која није ништа друго до затворени део трема код хеленистичког атријума. За разлику од хеленистичких базилика, олтарски простор је овде једноделан.

Изометријски пресек и данашњи изглед цркве Свете Софије у Цариграду (Истанбул)

Истовремено када и Хагиа Софија, одигнута је и црква Светих апостола у Цариграду. Она је одавно порушена, али се зна да је имала основу у облику слободног крста, са средишњом куполом на пресеку кракова и са куполама исте величине над крацима крста. По узору на њу, подигнута је и црква Св. Марка у Венецији која је, узгред, данас украшена и статуама четири коња који су поч. 13. века опљачкана са цариградског хиподрома.

                          Основа цркве Светих Апостола у Цариграду 

Црква Светог Марка, Венеција (крај 11. века)

Архитектура Равене          

После 404. године, Равена је постала престоница Западног римског царства, а то је остала и под варварима, да би у доба Јустинијанове владавине била прикључена Источном Римском царству. Из тог разлога се у равенској архитектури примећује јак утицај Цариграда. Поред базилика, које припадају више хеленистичком, него латинском типу, овде се налази и неколико грађевина централне основе.

                                              Базилика Сан Аполинаре ин Класе, Равена 

Основа базилике Сан Аполинаре ин Класе, Равена

Две најпознатије равенске базилике су Сан Aполинаре ин Класе и Сан Аполинаре Нуово које више припадају типу хеленистичких, него латинских базилика а што се приписује управо византијском утицају. 

Основа и екстеријер базилике Сан Аполинаре Нуово у Равени

У грађевине централног типа спадају крстионица православних Сан Ђовани ин Фонте и Крстионица аријанаца. Обе имају основу у виду октогона (осмоугаоника). 

Крстионица Сан Ђовани ин Фонте, Равена

Гробна црква или маузолеј Гале Плацидије има основу у виду слободног крста, над чијим се пресеком уздиже купола која споља изгледа као кула квадратног пресека. 

Маузолеј (гробна  црква) Гале Плацидије у Равени

Основа маузолеја Гале Плацидије, Равена

Христос - Добри Пастир, ранохришћански мозаик из маузолеја Гале Плацидије, Равена 

Једна од најзначајнијих равенских цркава свакако је црква Сан Витале, подигнута у 1. половини 6. века. Она по много чему подсећа на цариградску цркву Св. Сергија и Вакха, односно, на источњачке прототипове који су и једној и другој послужили као узор. 

 

Црква Сан Витале, Равена

Њен централни део решен је у виду октогона (осмоугаоника), као што је решен и спољашњи зид. Са сваке стране унутрашњег простора налази се по једна полукалота, осим испред олтарског простора, где се налази травеј (квадратни простор) засведен крстастим сводом. Црква је, поред октогоналног бочног брода, првобитно имала и егзонартекс са две куле кружног пресека. 

Основа цркве Сан Витале у Равени

Олтарски простор ове цркве познат је по мозаицима који су сачувани у њему, а представљају цара Јустинијана и царицу Теодору са њиховом дворском пратњом.

            

Цар Јустинијан и царица Теодора са дворском пратњом, мозаици из олтарског простора цркве Сан Витале у Равени 

У већини случајева, спољашњост свих ових цркава нема много украса. Доминирају гломазни, масивни облици, фасаде су нерашчлањене, портали релативно плитки, прозори - једноделни, бифоре или трифоре, и завршавају се полукружно. Понекад се на фасадама појављују слепе аркаде које својим распоредом прате распоред лукова у унутрашњости храма. 

Фасада и прозори на цркви Светог Мира, Цариград

За разлику од скромне и прилично неупадљиве спољашњости, ентеријери свих ових цркава богато су украшавани. Чест је случај да капители композитног типа имају богату декорацију изведену у виду плитког рељефа, са флоралним и анималним мотивима или са хришћанским симболима. Појављују се и монолитни стубови рађени од разнобојног мермера, док су зидне површине украшаване мозаицима на златној позадини.

Рановизантијски капители

Рановизантијски мозаик из базилике Сан Аполинаре Нуово у Равени

II

Овај блистави период у развоју византијске архитектуре окончао се почетком иконоборачког периода, и ова криза потресаће Византију током читавих сто година, па ће из тог разлога и њена градитељска активност бити далеко скромнија.

Током периода иконоборства, уништени су неки од најрепрезентативнијих мозаика и фресака из рановизантијског периода, а међу њима и првобитни мозаици Свете Софије. Уместо фигуралним представама, цркве су сада украшаване пејсажима са цвећем, дрвећем и животињама. Ако су се и појављивале фигуралне композиције, оне су у потпуности биле световног карактера. О религиозном сликарству овог периода може се судити једино на основу онога што се сачувало у провинцијским црквама или на оним територијама које нису биле у тој мери захваћене овим сукобима. Исто се може рећи и за градитељску делатност, тако да је готово једина значајна црква подигнута током иконоборачке кризе била црква Успења Богородичиног у Никеји која, по много чему, понавља основу Свете Софије из Солуна. У то време подигнута је и никејска црква Св. Софије, која има изглед тробродне базилике са равном таваницом. 

Базилика Свете Софије у Никеји (данас: Изник, Турска)

Ентеријер базилике Свете Софије у Никеји (Изник) 

Иконоборачка криза потрајаће преко 100 година и завршиће се победом иконофила, а држава ће се поново консолидовати у 1. половини 9. века у време владавине Василија Првог и осталих царева Македонске династије.

Повећана градитељска активност у овом периоду показује да утицај Блиског Истока коначно односи превагу над античким и хеленистичким. До тог времена, биле су већ разрађене све појединости источно-хришћанског богослужења, као и источно-хришћанске иконографије, па цркве овог периода чине једну логичну целину са својим иконографским програмом.

Црква Хосиос Лука, Фокида (делови екстеријера и ентеријера)

У архитектури је коначну превагу добио тип цркве централне основе, тј основе у виду уписаног крста са једном или пет купола, сажетог или развијеног типа. То подразумева да средишњи део цркве чини једнакокраки, грчки крст, а на пресеку кракова уздиже се купола. Уколико куполу носе слободни стубови или ступци, ради се о тзв. развијеном типу, а уколико је носе пиластри, о тзв. сажетом типу. 

Основа цркве у облику уписаног крста

Приказ цркве која припада типу уписаног крста са куполом

Црква са основом у облику уписаног крста - развијени тип са пет купола и спољашњом припратом (егзонартексом)

Црква са основом у облику уписаног крста (сажети тип)

Куполе су понекад плитке, а понекад добијају високе тамбуре, што знатно доприноси њиховом вертикализму и виткијој силуети. Мање куполе подижу се изнад кракова крста, у чему препознајемо утицај цркве Св. Апостола у Цариграду, али је исто тако сасвим уобичајено и да се куполе подижу између кракова крста.  Догађа се да велики број носача у унутрашњости цркве наруши прегледност и повезаност ентеријера, који су били карактеристични за цркве претходног периода.   

Купола на пресеку кракова

  Црква Светог Ђорђа, Старо Нагоричане (Македонија) - основа у облику уписаног крста са 5 купола (развијени тип)

Црква Светог Пантелејмона у Нерезима (Македонија) - уписани крст са пет купола (развијени тип)

У погледу олтарског простора постоје различите варијације: постоје примери где је источни крак претворен у олтар, док су просторије између северног и источног и источног и јужног крака претворене у проскомидију и ђаконикон. Осим тога, олтар, проскомидија и ђаконикон могу бити дозидани као засебне просторије са источне стране квадрата у који је крст уписан. Често се црквама дозиђује спољашња припрата или егзонартекс, остатак катихумене из ранохришћанског периода.

Олтарски простор (Влахерна, Арта)

Занимљиво је да и фасаде у овом периоду постају веома шаролике и живописне. Оне су начињене од наизменичних слојева камена, малтера и опеке, при чему се сива боја смењује са црвенкастом и окер бојом. Поједини делови фасаде, као портали и прозори, наглашавају се опекама посебног облика, на пример, радијално постављеним или опекама у облику тролиста или четворолиста. Има и примера да су прозори и портали наглашени каменим или оквирима од опека са плитким рељефима. Појављују се и слепе аркаде, али оне не прате увек распоред лукова у ентеријеру. Све ове цркве изнутра се украшавају мозаицима или, још чешће, фрескама, које се, са своје стране, сликају по унапред утврђеном распореду.

Фасаде византијских цркава (камен, малтер и опека)

Један од првих споменика овог периода су две цркве у манастиру Преподобног Луке (Хосиос Лукас) у Фокиди, у континенталној Грчкој. Манастирске цркве потичу из прве половине 9. века и овде се, заправо, налазе две цркве: северна је старија и једноставнија - то је тип уписаног крста са придодатим олтарским простором, проскомидијом и ђакониконом (Св. Варвара). Друга црква је нешто млађа и такође припада типу уписаног крста, али је њена основа знатно сложенија - сводови, тј. кракови који подржавају куполу подељени су на мање квадратне јединице или травеје. Тиме је избегнуто постављање полуобличастог свода великих размера, и сваки травеј добија свој засебан свод, средишњи травеј има свод чија висина допире до самог подножја куполе.

      

Црква манастира Хосиос Лука, Фокида

Црква Христа Хоре - Мони тис Хорас или данашња Кахрије џамија у Цариграду првобитно је имала само куполу и сажети поткуполни простор, којем је додато светилиште (олтар), али је касније у неколико наврата проширивана, посебно у 14. веку.

Црква Христа Хоре, Цариград

Црква Христа Хоре, Цариград (ентеријер)

Почев од 10. века, на Светој Гори појављује се посебан тип грађевине са основом у облику уписаног крста. То и даље, заправо остаје уписани крст са дозиданим олтарским простором, али је новина у томе што се, поред олтарске апсиде или конхе на истоку, појављују и апсиде или конхе са северне и јужне стране, односно, као продужетак северног и јужног крака крста. 

Велика Лавра, Света Гора - триконхос 

Црква тако у основи добија изглед тролиста или, како се још назива, триконхоса (конха је грчки назив за апсиду). Ове конхе са северне и јужне стране намењене су за певнице, због дуготрајних светогорских богослужења. Триконхос се такође може појавити као развијени и као сажети тип. Огромна већина светогорских манастира, па и српски манастир Хиландар, има овакву основу.

Црква манастира Хиландара (триконхос) - пресек и основа 

Саборна црква (католикон) манастира Хиландара (триконхос)

У значајне цркве овог периода спадају и Неа, Мирелеон и Панахрантос у Цариграду, као и Неа Мони на Хиосу. Требало би поменути да овој групи припадају и неке цркве подигнуте на територији данашње Македоније.

Мирелеон, Цариград

Црква Свете Софије у Охриду рађена је као тробродна базилика са куполом и раскошном спољашњом припатом (егзонартексом).

Црква Св. Ђорђа у Старом Нагоричину из 11-12. века има потпуно квадратну и нерашчлањену доњу зону, док је у основи уписани крст са 5 купола. Црква Светог Пантелејмона у Нерезима потиче са краја 12. века и такође има основу уписаног крста са пет купола распоређених између кракова крста, као што је случај и у Старом Нагоричину.

Црква Свете Софије, Охрид - пресек и основа 

Црква Свете Софије, Охрид 

II

Почетак 13. века био је изузетно драматичан за Византију, јер су 1204. г. крсташи упали у Цариград и у потпуности опустошили византијску престоницу. Овде су успоставили Латинску краљевину, док се Византијско царство распало на Никејско и Трапезунтско и на неколико деспотовина. Иако су 1251. г. византијски цареви успели да врате престоницу и да поново успоставе своју власт, Византија се више никада није опоравила од овог ударца, посебно зато што је главне трговачке центре на Средоземљу до тог времена преузела Венеција.

Позновизантијска фреска (Црква Христа Хоре) 

Градитељска делатност овог последњег периода веома је шаролика. Граде се цркве мањих димензија, а што значи да су им мањи и сводови, и куполе, па стога и бочни потисци, због чега и зидови бивају мање гломазни, а грађевине имају могућност да расту у висину. Куполе добијају високе тамбуре, најчешће октогоналне, па је вертикализам наглашен.

Основа цркве Светих Апостола у Солуну

Црква Светих Апостола у Солуну

Појављује се поново комбинација уписаног крста са базиликалним типом грађевине, где је средишњи, крстолики део са три стране обухваћен бродовима. Пример за овај тип представљају црква Светих Апостола у Солуну и црква Богородице Памакаристос у Цариграду (Фетије џамија), као и Вронтохион у Мистри. Код неких цркава, поред средишње куполе, појављују се и куполе на свим угловима бродова. 

Основа цркве Богородице Памакаристос, Цариград

Црква Богородице Памакаристос, Цариград

Фасаде су и даље богато украшене и живописне, број декоративних елемената се чак и повећава у односу на претходни период. Праве се разне комбинације од саме опеке - меандри, цик-цак линија, рибља кост, крстови, решетке, шаховска поља, итд.

Фасада позновизантијске цркве

Многе од ових цркава сачуване су до данас једино захваљујући томе што су биле претваране у џамије. Византијско царство угасило се 1453. г, падом Цариграда у руке Турака. Пребогато наслеђе византијске архитектуре наставило је да живи у уметности Русије, чија ће престоница, Москва, после неколико векова добити назив ''трећег Рима''. Иако је руска архитектура у почетку била под снажним утицајем византијске, она ће успети да се осамостали и да, као и у сликарству, понуди нова и оригинална решења. 

Црква Свете Софије у Новгороду, Русија