СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ
После пропасти Западног римског царства, његова територија пролазила је кроз вишевековни период криза и промена: почеле су велике сеобе народа, робовласнички систем је замењен феудалним, комуникација међу феудима била је отежана и слаба, тако да је и уметничка, и градитељска делатност била далеко мања, него у претходном периоду. Пошто је већина народа на овим територијама примила хришћанство, грађене су углавном цркве најразличитијих облика, иако су највише биле присутне једноставне базилике или, нешто сложеније, грађевине централног типа са куполом).
До краткотрајне обнове културе и уметности дошло је у време Карла Великог (8. век), али она је била ограничена само на делове данашње Немачке и Француске.
Истинска обнова архитектуре и уметничке делатности на територији Западне Европе наступила је тек у 10. веку, када се појављује нови стил, назван романика.
РОМАНИКА
Романика се појавила крајем 10, а трајала је током 11. и 12. века. Повезана је са крсташким ратовима и победом хришћанства на територији читаве Западне Европе. У овом периоду формирани су велики манастири и њихова изградња била је покушај обнове уметности Римског царства. И сам назив ''романика'' потиче од именице ''Рома'' (Рим). Најзначајније грађевине романичке уметности налазе се у Француској, Италији и Немачкој.
Ови манастири били су једини центри образовања, писмености и уметности, тако да су обухватали велики број грађевина: конаке, трезарије, библиотеке, писарнице, сликарске радионице и слично. У оквиру манастира, налазило се ограђено двориште или клаустар, а у оквиру клаустра обично је био бунар или извор чисте воде.
Најважнија манастирска грађевина била је, наравно, црква. Романичке цркве, по узору на римску архитеиктуру, имају облик базилика. најчешће имају три или пет бродова (мада се могу видети и једнобродне, па чак и седмобродне базилике).
Поред подужних бродова, базилике готово обавезно имају и један попречни брод, који се назива трансепт. Због тога већина романичких цркава у основи има облик латинског крста.
На пресеку главног брода и трансепта, често се појављује висока кула или купола (куполе се најчешће појављују у Италији).
Око олтарског простора, појављује се један полукружни ходник, који се назива деамбулаторијум. Око овог ходника могу се појавити мале капеле.
Са западне стране, често се појављују високе куле звоници. На неким романичким цриквама, ове куле звоници појављују се независно од цркве, тј. поред ње.
Романичке базилке могу бити покривене или равним таваницама (од дрвених греда) или полуобличастим и крстастим сводовима. Сводови су од камена и веома тешки, тако да се, ради веће стабилности, појачавају каменим ''ребрима''.
Романичка црква прекривена равном, дрвеном таваницом (катедрала у Пизи)
Ове тешке, камене сводове носе јаки, дебели зидови, тако да се унутар романичких цркава појављују велике зидне површине, украшене фрескама.
Фасаде ових цркава су мирне и без много декорације, понекад су рађене од камена у две боје.
Најдекоративније су обрађени портали (улазна врата) – усечени су у масу зида и богато украшени плитким рељефима (они приказују библијске сцене, најчешће Страшни суд). Доминира линеаризам и површинска обрада, а облици су прилагођени архитектонској позадини.
Важно је напоменути да се утицаји романике, преко Италије, појављују и у архитектури средњовековне Србије (у рашком стилу).
ГОТИКА
Крајем 12. века појављује се стил који ће у Западној Европи заменити романику: овај стил је назван готика и биће присутан током 13. и 14. века, иако се у неким деловима Европе појављивао и у 15, па чак и у 16. веку.
Појава новог стила, тј. готике, повезана је са промењеним друштвеним приликама: то је време настанка европских градова, чије је становништво добијало све већи друштвени и економски значај.
У овом периоду настају и нови типови грађевина, као замкови, утврђења и градске већнице; иако су најважнији споменици готичке уметности градске цркве или катедрале.
Употреба преломљених лукова, крстастих ребрастих сводова и контрафора омогућила је да потисци са крова буду вертикални и да, уместо зидова, главни носачи постану стубови и потпорни ступци или контрафори (стубови се налазе унутар, а контрафори споља, око цркве).
Контрафори око готичке катедрале
Употребом ових конструктивних елемената, елиминисан је зид као главни носач таванице и, уместо
гломазних зидова, сада се појављују огромни прозори од разнобојног стакла –
витражи.
Западна фасада има најчешће 3 портала (тј. улаза, на главном и бочним бродовима). Обаавезан део грађевине су високе куле – звоници изнад бочних бродова.
Западне фасаде готичких катедрала, са кулама - звоницима изнад бочних бродова
Портали су дубоко усечени у масу зида, а довратници су богато украшени скулптурама. Изнад портала, обавезан је велики округли прозор – розета, такође испуњен витражом.
Високе куле појављују се и над укрсницом, а портале добијају и крила трансепта.
Готичка скулптура има
велику улогу у декорацији катедрале, тако да се појављују галерије на западној фасади и богато украшени довратници.
Статуе су у почетку биле сливене са стубовима, наглашено вертикалне и фронтално
окренуте (катедрала у Шартру), да би се затим све више ослобађале потчињености архитектури и
излазиле у простор (катедрала у Ремсу, где је приметан утицај антике).
Најлепши и најзначајнихи споменици готичке уметности налазе се у Француској - париска катедрала Нотр Дам, катедрале у Шартру, Ремсу, Амијену, Руану... Поред Француске, значајна дела готичке архитектуре налазе се и у Енглеској (катедрала у Солсберију, Вестминстерска опатија) и Немачкој (Келнска катедрала). Једно од најпознатијих дела италијанске архитектуре - катедрала у Милану - саграђено је такође у стилу позне готике.
Катедрала у Солзберију, Енглеска
Comments
Post a Comment