ПОЈАМ ПРОСТОРА У ВИЗУЕЛНИМ УМЕТНОСТИМА

 ПОЈАМ ПРОСТОРА У ВИЗУЕЛНИМ УМЕТНОСТИМА

Према једној подели, уметности се могу поделити на уметности у простору, уметности у времену и просторно-временске уметности. 

Уметностима у простору припадају ликовне или визуелне уметности као што је архитектура, скулптура, сликарство, графика, примењене уметности. Назване су тако, јер заузимају одређени простор, а посматрач их опажа као опипљиве објекте, које може обухватити једним погледом. 

Временске уметности обухватају књижевност и музику. Називамо их временским, јер нам је за доживљај уметничког дела потребно одређено време (време да бисмо прочитали књигу, саслушали композицију и сл.).

Просторно - временским уметностима припадају све сценске уметности (позориште, балет, опера) и филм: за доживљај уметничког дела потребно је време, али се то дело изводи у неком конкретном простору (на сцени). 

Уметности у простору - просторне уметности, називају се још и ликовним и визуелним уметностима (иако у визуелне уметности можемо убројати и филм, и сценске уметности). 

 

АРХИТЕКТУРА

Архитектура је истовремено је наука и уметност која се бави обликовањем и подизањем грађевина (зграда), као и уређењем њиховог спољашњег и унутрашњег простора (екстеријера и ентеријера). Карактеристике неке цивилизације можемо, између осталог, разматрати и на основу њених достигнућа у архитектури. 

Осим што мора да задовољи одређене естетске критеријуме, архитектонско дело мора бити и функционално: то значи да простор мора одговарати својој намени, тј. мора имати и употребну вредност. Могло би се  рећи да је архитектура, више него остале уметности, везана за човеков начин живота и време у којем настаје.Уколико одређени архитектонски простор одговара својој намени, каже се да је простор функционалан. Другим речима, архитекта простор распоређује и уобличује зависно од намене

.    

Архитектура ствара унутрашњи и спољашњи простор (ентеријер и екстеријер). када говоримо о градској архитектури, онда спољашњи простор подразумева урбанистички простор, тј. простор улица и тргова. за успешност једног архитектонског дела, веома је важно да се уклопи у амбијент - у спољашњи простор који га окружује. 

Простор се у архитектури обликује помоћу маса, односно, помоћу конструктивних елемената. У конструктивне елементе убрајају се носећи и ношени елементи. У носеће елементе спадају зидови, стубови, ступци и пиластри полустубови), а у ношене - таванице, које могу бити равне, засвођене и куполе. 

Конструктивни елементи су конкретне масе, које су тродимензионалне и начињене од одређених материјала. Архитектонски облици су најчешће геометријски - тј. имају облик коцке, квадра, купе, пирамиде и слично - али се њиховим распоредом и организацијом могу стварати безбројне варијације и различити просторни односи. Успостављањем везе између масе и простора у којем се налази, стварају се различити односи светла и сенке, пуног и празног. 

За визуелну вредност архитектонског дела, велики значај имају линија и боја. Боја често потиче од самог материјала, тако да се у архитектури често могу видети примери комбиновања различитих материјала (камен и опека, дрво и опека, армирани бетон и челик, бетон и стакло). 

Линију у архитектури опажамо као силуету целокупне грађевине у простору. Линија има експресивну - изражајну - вредност, тако да доминантне линије у архитектури остављају различит утисак на посматрача. На пример, у египатској и грчкој архитектури доминирају равне, хоризоиталне линије и оне стварају утисак мира, хармоније и равнотеже. 

Насупрот томе, криволинијски облици и динамични односи светла и сенке у барокној архитектури стварају утисак немира, кретања и драматичности.   

   

СКУЛПТУРА

Скулптура такође спада у просторне уметности, јер скулптуре заузимају - испуњавају - одређени простор. То је уметност приказивања различитих, тродимензионалних облика од различитих материјала - камена, дрвета, бронзе, глине, стакла, пластичних маса... 

Дели се на пуну пластику и рељефе. 

Пуна пластика је назив за скулптуре - статуе - које слободно стоје у простору и могу се посматрати са свих страна. Најчешћи мотив скулптуре је људска, а знатно ређе животињска фигура. У модерној скулптури, чес то се појављују и апстрактни, геометријски облици.    

У скулптури је маса основно изражајно средство и вајарско дело настаје компоновањем различитих маса - већих и мањих, испупчених и удубљених. Као то је већ поменуто, метеријали, тј. масе које се користе у скулптури веома су разнолики - дрво, метал, камен, глина, пластичне масе... 

  

Између скулпторалне масе и простора, могу се успостављати различити односи: маса може бити компактна, нерашчлањена, затворена у сопствену контуру - какве су, на пример, бројне египатске скулптуре. однос између масе и простора може бити и веома динамичан: скулпторалне масе могу продирати у простор и прожимати се са њим, као што је карактеристично за барокну и модерну скулптуру. 

Рељеф такође спада у скулптуре, иако је својом позадином везан за неку чврсту површину. У рељефу, скулпторалне масе у већој или мањој мери ''излазе'' у простор.  

Позориште и филм такође спадају у визуелне уметности, при чему се филм често назива и ''тоталном'' уметношћу. И позориште и филм обухватају више уметничких дисциплина - писање сценарија, сценографија, костимографија, глума, музика... У позоришне или сценске уметности убрајају се и опера и балет. Позоришни комад се изводи на сцени - на реалном, сценском простору. Филм се такође реализује у конкретном, тродимензионалном простору, али се оно што је приказано бележи на филмску траку. Филмови се састоје од кадрова и сваки кадар има свој визуелни садржај (распоред фигура и предмета у одређеном , стварном простору).