АРХИТЕКТУРА СТАРЕ ГРЧКЕ

 АРХИТЕКТУРА СТАРЕ ГРЧКЕ

Партенон, Атина (Акропољ)

Негде око 1200. г. започела је Дорска сеоба, и долазак Дорана (хеленског, грчког племена ) на грчко копно, па самим тим и на Пелопонез, означио је крај микенске цивилизације. Дорци су се доселили на територију која је испресецана планинским масивима и долинама, али и територију са јако разуђеним обалама које излазе на Јонско, Средоземно и Егејско море. Сеоба Дораца потиснула је и староседеоце Јоњане ка острвима и ка Малој Азији. Следећих неколико векова означило је назадовање, али ће током времена доћи до синтезе дорске дисциплине, строгости и рационалности са јонском осећајношћу и склоношћу ка лепом. Ова синтеза дала је уметничка дела највише вредности, која ће постати образац за даљи развој целокупне европске и светске културе.

                                                       Партенон, детаљ декорације

С обзиром да је грчка територија подељена планинским  кланцима и да је било тешко успоставити комуникацију међу појединим градовима, Грчка је бивала уједињена само у изузетним тренуцима своје  историје као што је био Грчко-персијски рат почетком 5. в. пне. Међу грчким градовима - државама или полисима увек је постојала жеља за надметањем, што је утицало да се у свим областима Грчке покрену креативне снаге. Временом, посебно су се истакле аристократска Спарта и демократска Атина. Спарта је имала јасно издиференцирано, класно друштво - спартијати (аристократија, грађани са свим правима који су управљали државом), перијеци (слободни сељаци и грађани који нису учествовали у управљању државом) и хелоти (државни робови). 

Мапа Грчке са најважнијим центрима

Атина се није одликовала јединственим становништвом као Спарта, јер је њено становништво било различитог порекла. У почетку, њено становништво се делило на еупатриде и демос, да би током 5. века, после Солонових реформи којима је укинуто дужничко ропство, атинска држава постала робовласничка демократија. Уопштено, могло би се рећи да је Спарта неговала дух колективизма, док је Атина више ценила индивидуализам. Управо су овде, у Атини, философија, књижевност и уметност оствариле своја највећа достигнућа и то време њиховог највећег узлета названо је ''Перикловим добом'' и ''златним добом Атине''. Атинско становништво углавном је живело у врло скромним стамбеним објектима, јер су већи део дана проводили изван кућа, на агори (тргу) или у позориштима. Поносили су се својим храмовима и својим философима - учитељима, и више су полагали на образовање, него на материјалне услове живота.

                                              Атина у доба Перикла (реконструкција)

 

Хронолошка подела

 

Иако је у Атини достигла највише резултате, уметност се није развијала само у овом граду - пошто су се Грци настанили и у Малој Азији и у јужној Италији, и у овим областима појављују се значајни центри грчке културе. Посебно ће у периоду хеленизма предњачити малоазијски градови као што је Халикарнас или Пергамон, у којима је грчка култура наставила да живи, али овога пута у синтези са малоазијским традицијама.

Атинска ''Агора'' - градски трг, место јавног живота Атињана (реконструкција)

Грчка архитектура старог века може се, дакле, поделити на неколико периода:

АРХАЈСКИ ПЕРИОД (има неколико етапа):

Период од 11-8 века је време из којег нема сачуваних архитектонских споменика, што, наравно, не значи да их није било. Bероватно је да су такви споменици постојали, али да су били израђивани од трошних материјала. О грчкој архитектури не можемо да говоримо пре 7. в. пне, па чак ни из тог времена нема значајнијих архитектонских споменика. Сигурно је да су василевси тих времена подизали дворце и храмове и вероватно је да су они били под утицајем микенске архитектуре, али су те грађевине по свему судећи биле од дрвета и ћерпича. Било је сигурно и већих уметничких подухвата, о чему сведочи и првобитни Херин храм у Олимпији који можда потиче још из 9. века пне.

 

Остаци Хериног храма у Олимпији

Друго раздобље почиње од 6. века, када су грчки архитектонски стилови већ готово уобличени. У Грчкој је, у Атини, подигнут храм ''хекатонпедон'' (''дугачак сто стопа''), на чијем ће месту касније бити подигнут Партенон. Подигнуте су и две ризнице у Делфима и на једној од њих (Сифнијској) први пут су, уместо стубова, употребљене каријатиде.

На Крфу је подигнут Артемидин храм.

Реконструкција Артемидиног храма на Крфу и остаци његовог наоса

У Јонији је подигнут првобитни Артемизион (Артемидин храм) у Ефесу, а такође и Херин храм на Самосу.

Снажна градитељска делатност била је у то време развијена и у јужној Италији (која се називала ''Магна Греција'' или ''Велика Грчка''), где су подигнути храмови у Пестуму (''базилика'') и Селинунту. 

Посејдонов грам у Пестуму посебно је занимљив по решењу наоса, где два реда стубова носе два мања реда стубова изнад њих. Иако раздвојени архитравом, стубови изгледају као  се надовезују једни на друге. Оваква решења биће широко прихваћена за наосе храмова у дорском стилу, који су подигнути у 5. веку.

Посејдонов храм у Пестуму (Италија)

                          Стубови наоса постављени у два нивоа (Посејдонов храм у Пестуму)

КЛАСИЧНИ ПЕРИОД

Следеће раздобље обухвата 5. и прву половину 4. века. То је класична епоха, која је дошла после архајске а која је била наслеђена хеленистичком.  Овај период почиње после Грчко - персијских ратова (тада је Темистокле ујединио Грке у бици код Саламине 481. г).

Партенон су градили Иктинос и Каликрат од 448-432. г. пне.

У то време изграђени су и Пропилеји, и Ерехтејон, и храм Атине Нике (Акропољ), као и Тезејон у Атини, Зевсов храм у Олимпији и Афајин храм на Егини.  Атина је у 5. веку добила и Одеон, неку врсту затворене позорнице.

                                                     Атина, Акропољ (реконструкција)

Овај период прекинут је почетком Пелопонеских ратова,  и у том међувремену од Пелопонеских ратова до Александровог освајања грчких земаља појављује се мањи број споменика (Епидаурус).

ХЕЛЕНИСТИЧКИ ПЕРИOД

Последње раздобље грчке архитектуре почиње од 338. и траје до 146. г, када грчке територије падају под власт Рима. Ово је време када се центри грчке архитектуре налазе у малоазијским градовима (Халикарнас, Пергамон).

Хеленистички Пергамон (реконструкција)

Пергамон, Зевсов олтар (реконструкција)

Градиво и конструкције

 

Првобитно, у Грчкој су коришћени ћерпич и дрво. У Грчкој нема много квалитетног грађевинског дрвета, и оно се користи само за таванице. Уколико су им биле потребне квалитетне врсте дрвета, Грци су их увозили.

У предкласичном и класичном периоду, главни грађевински материјал је камен - кречњак који се корстио за темеље, и мермер (пентелијски и пароски), који је коришћен на свим осталим деловима грађевине. С обзиром да се већина грчких градова налази на обали мора, превоз камена био је том околношћу знатно олакшан. 

Кречњак

Мермер

Камени блокови који су коришћени у грчкој архитектури нису великих димензија и њихове димензије су обично 1.20 х 50 х 45 и једино се у темељима могу наћи блокови који су дужи од 2 м. Тесаници су врло прецизно обрађивани, тако да су спојнице веома уске и правилне. Ломљени камен примењивали су само за испуне језгра дебелих зидова и за темеље. Грци су поседовали и све потребне алате за прецизну обраду камених блокова.

Мермерни блокови у грчкој архитектури

 

Конструктивни елементи

 

Темељи. Грци су обраћали већу пажњу на темеље, него остали народи старог века. Вероватно су то чинили због честих земљотреса и због релативно танких зидова. Овде се не подижу терасе од ћерпича на којима ће почивати грађевине (Персија, Месопотамија), него свака грађевина понаособ има своје темеље. Дубина темеља прилагођава се самом терену, тако да понекад и на истој грађевини видимо различите темеље - на Партенону је, на пример, један део храма са темељима учвршћен на стеновитом терену, док су на другом делу храма темељи дубоки читавих 10 м због слабог, меког земљишта. Темељи су најчешће грађени од ломљеног камена слабијег квалитета (разне врсте кречњака).

                                                                Темељи Партенона

Зидови. На најзначајнијим грчким храмовима, зидови су само од тесаника (тесаних камених блокова). Почев од 4. века, постављају се мешовити зидови, чије су спољашње стране од тесаника, а испуне од ломљеног камена.  У јонском и коринтском стилу, зидови су целом висином једнаке дебљине, док се у дорском стилу сужавају навише. На већини споменика, тј. храмова, зидови се састоје од стопе, сокла, трупа и завршног профила. Грчка конструкција не користи малтер као везивно средство, него се стабилност обезбеђује чеповима (по вертикали, чепови су од дрвета или гвоздени) и спонама (по хоризонтали). Зидови се готово увек завршавају једном уском траком од камена која свега неколико милиметара испада из равни зида.

Грчки зидови

Отвори у зидовима. Врата и прозори у грчкој архитектури имају облик правоуганика или трапеза. Довратнике некад чине сами тесаници зида, а понекад посебни монолитни ступци који могу бити у равни зида или, пак, могу мало испадати из ње. Hадвратници су увек монолитне греде. Врата на храмовима су увек већа него што је потребно за пролаз. Ово има и сасвим практичне разлоге, јер грчки храмови углавном немају прозоре, тако да врата служе и као отвори за светлост. Осим тога, овако велика врата омогућавала су да се споља посматра кип божанства који се налази унутра, у наосу храма.

Отвори на грчким храмовима - прозори и врата

Слободни подупирачи. Грчка архитектура је у виду слободних подупирача - а посебно на храмовима - употребљавала углавном стубове. Без обзира на епохе и стилове, стубови се увек сужавају навише, према капителу, и избраздани су вертикалним канелурама. У првим епохама, стубови су обично монолитни, али су почев од 6. века стубови углавном састављени од тамбура који се надовезују један на други. Тамбури обично нису исте величине и због тога су спојнице морале бити толико прецизно израђене да се готово уопште и не примећују. Грчки стуб у јонском и коринтском стилу има стопу, стабло и капител, а у дорском само стабло и капител. По облику и карактеристици стубова и ентаблатуре, разликујемо и стилове у грчкој архитектури - дорски, јонски и коринтски.    

Стилови у грчкој архитектури - дорски, јонски и коринтски

 

 Дорски стил. Ово је стил који се везује за грчко копно и за јужну Италију. Његово стабло почива директно на постољу храма (стилобату), а висина и растојање међу стубовима варирају у зависности од епоха. У почетку, однос доњег пречника и висине дорског стуба је 1: 4, а касније 1: 5, па чак и 1: 6. Стабло стуба има на ширини једно проширење које се назива ентазис и оно се примењује са циљем да се ублажи оштрина линија. 

Дорски стил

Стуб дорског стила

Стабло стуба дорског стила, састављено од тамбура и украшено канелурама

Капител дорског стуба води своје порекло од капитела на критско-микенским грађевинама и овај капител је њима сличнији него било ком египатском капителу. Састоји се од једног јастучастог дела који се зове ехинус и од једне квадратне плоче која се назива абакус. У почетку, ехинус је нижи и више је спљоштен, док касније постаје виши. 

Капител дорског стила - ехинус и абакус

Стубови су повезани једном хоризонталном гредом - архитравом. Да архитрав не би својом тежином оштетио капителе, између њега и капитела поставља се танка плочица која се назива скамилум. На архитрав се постављају таваничне греде,  а да би се оне заклониле, испред њих се поставља фриз, који је у дорском стилу подељен на квадратна поља - триглифе и метопе. Триглифи су плоче са два вертикална зареза, а метопе празне плоче које се украшавају рељефима.

Дорски стуб са архитравом и фризом са триглифима и метопама

Триглифи и метопе

Архитрав, фриз и кровни венац

  

Дорска ентаблатура - архитрав и фриз са триглифама и метопама

Прочеље дорског храма

Јонски стил.  Углавном се везује за малоазијску обалу и грчка острва. Јонски стуб има виткије пропорције него стуб у дорском стилу и знатно сложенији капител. 

Јонски стил

Осим тога, стубови јонског стила имају стопу која се обично састоји од два испупчена дела (торуси) и једног увученог дела (трохил). Торуси могу бити избраздани хоризонталним жлебовима - канелурама. 

Стопа или база јонског стуба са торусима и трохилом

Стабло је састављено из тамбура, али је знатно виткије од дорског. Oднос доњег пречника и висине стуба је 1:8, 1: 10 па чак и 1: 12. Број вертикалних канелура већи је него у дорском стилу и може их бити до 24 на једном стубу. 

Стуб јонског стила

Капител има прилично танак абакус, који је често декорисан геометријском или флоралном орнаментиком. Испод њега се налази једна спирална трака или волута, а доња линија ове волуте назива се фасција. Испод волуте налази се ехинус кима, украшена овалним, јајастим орнаментом. Често се догађа да је прелаз од капитела ка стубу ублажен постављањем једног прстенастог дела који се назива хипотрахелион. 

Kапител јонског стуба

Посматран са страна, јонски капител има изглед цилиндра, осим на угловима, где се са свих страна постављају волуте

 

Архитрав у јонском стилу чине три греде, док је фриз изведен у виду непрекинуте траке украшене рељефима. У почетку је то геометријска или флорална орнаментика, а касније фигуралне представе.

Ентаблатура јонског стила

Коринтски стил. Није био много заступљен у грчкој архитектури и обично се сматра само једном варијантом јонског стила. Има декоративнију и вишу стопу, која понекад има и три торуса и два трохила. 

Капител има изглед обрнутог звона украшеног лишћем биљке акантус. Подељен је на три дела - доњи део је прстенаст и украшен краћим лишћем, средишњи део је украшен дужим лишћем савијеним према спољашњој страни. Трећи и завршни део капитела чини абакус, који може имати квадратни или хиперболични пресек. Ако је и примењиван у грчкој архитектури, коринтски стил је примењиван у унутрашњости грађевине.

Стуб коринтског стила

Грчка архитектура познаје и употребу људских фигура уместо стабла стуба. Женске фигуре са улогом стуба називају се каријатиде, а мушке - атласи или атланти.

 

Каријатиде са Ерехтејона, Акропољ, Атина

Атланти са храма Зевса Олимпијског у Атини, реконструкција

Венац или гејсон завршава грађевину и испада испред равни зида. У јонском стилу, венци имају богату рељефну декорацију. Архитрав, фриз и венац називају се једним именом ''ентаблатура''.

             Архитрав, фриз и венац (гејсон) у дорском стилу

Грчки храмови су покривени двосливним кровом или кровом на две воде. Tако се на његовим краћим странама, између венца и крова, појављује једно троугаоно поље - забат или тимпанон, који се такође украшава рељефном декорацијом. 

Забат или тимпанон

Тимпанони грчких храмова

Прочеље грчког храма са тимпаноном

Таванице. Грчка архитектура, бар она храмовна, познаје само равне таванице, које могу бити дрвене и камене. Изнад затворених просторија таванице су дрвене, а изнад тремова са стубовима камене. Ако су дрвене, начињене су од кипариса или кедра, које су Грци увозили. 

                                          Таваничне греде у грчким храмовима

У случају великог распона, просторија је дељена на три дела (базиликално), при чему је средњи део знатно виши од бочних делова; да стубови не би били непропорционални, Грци су постављали два реда стубова по висини, један изнад другог. На тај начин су над бочним деловима добијене галерије, као што је случај у Партенону.

Базиликална подела у унутрашњости храма

Кров. Грци користе кровове на две воде, а њихово покривање извођено је помоћу црепа од печене глине.

Елементи грчког храма

Подови. У великим храмовима, подови су од квадратних мермерних плоча. Врло брзо почели су се појављивати и подни мозаици, рађени ситним разнобојним каменчићима, са геометријским, флоралним или фигуралним представама.

Мозаички подови (хеленистички период)

Декоративни елементи. Појављују се врло често на грчким храмовима, али су увек потчињени целини. Могу бити обојени или исклесани. Појављују се у виду геометријских, флоралних и фигуралних мотива. Орнаментални геометријски украси појављују се у неколико видова - кима (киматион), меандар, астрагал, спирална линија, итд.

Декоративни елементи на грчким храмовима

Забати или тимпанони су били одређени за неку рељефну, фигуралну представу - најстарији пример је Артемидин храм на острву Крфу са представом Горгоне - Медузе, а најлепши пример представља фигурална декорација Партенона. 

Афајин храм у Егини (крај архајског периода)

Источни забат Партенона

Архитектонска композиција. За грчку архитектуру карактеристично је да су објекти били тесно повезани са самим тереном на којем су подигнути (Ерехтејон, Партенон, грчка позоришта), што значи да су знали да искористе предности терена. Ма колико да су Грци поштовали ред, симетрију и хармонију на једној грађевини, одступали су од ове строгости када је било у питању груписање грађевина једне поред друге (атински Акропољ, где су храмови асиметрично распоређени) и у таквом случају давали су предност живописности. У архитектонској композицији доминирају хоризонтале, али је њихова монотонија (Египат) разбијена складно постављеним слободним подупирачима и троугластим завршетком храмова. На грчким храмовима висина је увек мања од ширине, а изузетак је једино мали храм Атине Нике на Акропољу. Стубови се смењују у правилним ритмовима - размак међу њима обично је једнак доњем пречнику стуба. Поред тога, ритмично смењивање стубова омогућило је и постојање контраста светло-тамног на фасадама. Осећање монументалности Грци нису постизали величином грађевине (Партенон је висок 17, 5 м), него складним распоредом елемената, при чему су детаљи увек били потчињени целини. У класичном периоду, однос ширине према висини одређује се по методи једнакокраког троугла.

Осим уз ретке изузетке, сви грчки храмови имају основу у облику правоугаоника. Њу чине три дела - пронаос или предворје, наос - главни део, и опистодом. У основи грчког храма, у пронаосу и наосу препознајемо основу мегарона. Иза наоса постоји још једна  просторија - опистодом или просторија за жртвене дарове, а понекад се, ради симетрије, додаје још један елемент - епинаос (Партенон). 

Храмови се, међутим, разликују према положају тремова са стубовима који је и иначе најпрепознатљивији елемент грчке архитектуре. Ови тремови на стубовима почивају на тростепеном постољу - прва два степеника називају се стереобат, а  трећа платформа, на којој почивају стубови, зове се стилобат. 

Тростепена база грчких храмова - стереобат и стилобат

ТИПОВИ ХРАМОВА У ГРЧКОЈ АРХИТЕКТУРИ:

У том смислу, разликује се осам типова храмова у грчкој архитектури

Храм са антама  - трем се појављује само на ужим странама, и он је бочно затворен подужним зидовима који се завршавају антама (анта је стубац или пиластер којим се завршава зид са чеоне стране).

Храм са антама -  Ризница Атињана у Делфима

Простилос - то је храм који има трем са стубовима само са једне, краће стране. Обично се на овом отвореном трему налазе само четири стуба.  

Простилос (реконструкција)

Амфипростилос - храм који има тремове са обе краће стране - храм Атине Нике на Акропољу.

Периптерос - храм чија је основа или језгро са свих страна окружена једним редом стубова - Партенон, Тезејон (Хефајстејон) - Атина

Партенон

Тезејон (Хефајстејон) 

Псеудопериптерос - храм који са краћих страна има слободне стубове, а са дужих субове који су везани за зидове храма као полуступци или тричетвртински стубови; често се појављује у римској архитектури.  

Псеудопериптерос

Диптерос - храм који и са краћих и са дужих страна има по два реда стубова - најпознатији храм овог типа био је Артемидин храм у Ефесу, као и Аполонов храм у Дидими (''Дидимајон'').

Аполонов храм у Дидими (Дидимајон) (данашња Турска)

Артемидин храм - Артемисион - у Ефесу (данашња Турска)

Псеудодиптерос -  xрам који има први ред слободних стубова и са краћих и са дужих страна, али у другом реду има слободне стубове само са краћих страна, док се са дужих страна постављају полустубови или тричетвртински стубови.

Основа псеудодиптероса

       

Моноптерос или толос  - то је храм кружне основе, који је у потпуности окружен једним редом стубова.

Основа и реконструкција толоса - храма кружне основе

Споменици грчке архитектуре

 

Архајски период - почеци и 6. век пне

Најстарији сачувани грчки храм је Херин храм у Олимпији, који је вероватно настао још у 9. или 8. веку пре нове ере. Основа овога храма била је веома издужена и имала је трем са 6 х 16 стубова (за разлику од храмова познијег периода, где углавном важи правило 2 х + 1, где је ''х'' број стубова на краћим странама).

Остаци Хериног храма у Олимпији

За архајски период углавном су карактеристични храмови периптералне основе, подигнути у дорском стилу. Како су периферне и провинцијске области биле склоне да се дуже придржавају старијих образаца, споменике које можемо везати за архајски период углавном проналазимо у грчким колонијама, у јужној Италији и на Сицилији. Општа карактеристика ових храмова су масивни стубови (1:5) са веома наглашеним ентазисом (проширење стуба на средини) и пљоснатим ехинусом који има изглед кружне плоче или диска.

Један од храмова у Селинунту (Сицилија)

На Сицилији су сачувани остаци двадесетак оваквих храмова.

Само у Селинунту постоји 6 храмова, у две групе по три храма - Аполонов храм са 8 х 17 стубова, дугачак око 120 м; у другој групи истиче се тзв. ''мали храм који има веома висок стилобат, монолитне дорске стубове и чувене рељефе на метопама.

Посејдонов храм у Пестуму - један од најбоље сачуваних храмова, има карактеристичан наос који је подељен на три брода. Наос је подељен помоћу  2 реда од по 7 дорских стубова, повезаних архитравима, на којима се налазе такође дорски стубови. Трем има 6 х 14 стубова. 

Посејдонов храм у Пестуму 

Судећи према реконструкцијама, Артемидин храм на острву Крфу такође је био дорски периптерос. Овај храм значајан је по рељефима са тимпанона, вероватно најстаријим који су сачувани на неком грчком храму. Рељефи представљају Горгону Медузу и још неке митолошке фигуре - њихов положај прилагођен је облику забата и оне се у значајној мери издвајају од позадине, тј. рађене су у виду тзв. високог рељефа. 

Крајем 6. века - око 530. г. пне – подигнута је Сифнијска ризница у Делфима. Не може се сврстати ни у дорски ни у јонски стил, јер има карактеристике и једног и другог. Фриз ове ризнице урађен је у виду непрекинутог рељефа који представља ''Гигантомахију'', док су на прочељу храма, уместо стубова, постављене 2 каријатиде - и то је најстарији пример употребе каријатида у грчкој архитектури.

Сифнијска ризница у Делфима

Херин храм на Самосу - један од јонских храмова из архајског периода. По свему судећи, то је био диптерос са дрвеним архитравима.  У јонском стилу вероватно је грађен и првобитни Артемисион у Ефесу.

 

Споменици класичног периода - 5. и прва половина 4. века

 

У овом периоду, главни центар грађевинске делатности била је Атина, али су и у другим местима Грчке подизани значајни храмови. Овде би свакако најпре требало поменути Олимпију у којој су се, у част Зевса, сваке 4 године одржавале Олимпијске игре. Из тог разлога, у Олимпији се налазио и чувени Зевсов храм, дело архитекте Либона. 

Реконструкција Зевсовог храма у Олимпији

У самом храму, налазила се џиновска статуа Зевса рађена у хриселефантинској техници (од злата и слоноваче), дело највећег грчког вајара, Фидије. Ова статуа сматрана је за једно од седам чуда античког свeта. Храм је био дорски периптерос са 6 х 13 стубова и имао је, слично Посејдоновом храму у Пестуму, наос који је подељен на три брода. Стубови су прилично здепасти, јер је њихова висина 4 3/4 доњег пречника, али су зато капители веома складни, са анулима који их повезују са стаблом стуба. Овај храм био је саграђен од кречњака.

Зевсова статуа у Олимпији, дело вајара Фидије

Остаци Зевсовог храма у Олимпији

Тезејон (Хефајстејон) је подигнут у Атини, око 450. г. пне и налази се недалеко од Акропоља, уз атинску Агору. Такође има форму периптероса са 6 х 13 стубова, али делује складније и пропорционалније, углавном због димензија својих стубова који су знатно виткији него на Зевсовом храму у Олимпији. Осим тога, овај храм је изграђен од белог пентелијског мермера и има богату рељефну декорацију на фризу и тимпанону.

Тезејон (Хефајстејон) у Атини

Тезејон (Хефајстејон), Атина - колонада стубова са стереобатом и стилобатом

Акропољ, Атина

План Акропоља

После Грчко-персијских ратова, када је наступило Периклово, ''златно доба Атине'', обновљен је Акропољ, свето брдо изнад овог града. На Акропољу се и данас могу видети остаци најлепших грчких храмова.

Атински Акропољ, реконструкција

 

Партенон је најзначајнији грчки храм уопште.  Посвећен је богињи Атини, заштитници града (као и сам Акропољ). Подигнут је у времену од 448-432. г. пне, а градили су га малоазијски архитекти Иктинос и Каликрат. На Партенону су остварени савршени односи у погледу пропорција. Он је типичан дорски периптерос са 8 х 17 стубова и језгром које чине пронаос, наос, опистодом и епинаос. 

ПАРТЕНОН

Архитектонски приказ Партенона

Основа - тлоцрт - Партенона

Првобитни изглед Партенона - реконструкција

Сам наос је уздигнут изнад стилобата и подељен је на три дела. Стубови су високи око 10.40 м, док им је доњи пречник 1.90 м. Осим тога, наос је попречно био подељен на 2 целине - у првом делу налазила се статуа Атине Партенос, дело вајара Фидије рађено у хриселефантинској техници (од злата и слоноваче), а други део био је приступачан само за посвећене и у њега се могло ући отпозади. 

Ентеријер Партенона,  са Фидијином статуом богиње Атине

Рељефна декорација имала је различите мотиве - у наосу је био рељеф са представом младића и девојака у поворци на свечаности Панатенеје. На метопама су се налазили призори који представљају борбу лапита и кентаура, а на забатима, с једне стране, борба Атине са Посејдоном (западна страна), а са друге Рађање Атине из Зевсове главе (источна страна), у оквиру којег се налази и представа Диониса са Три Парке.

Сачувани детаљи рељефне декорације Партенона (Фидија)

Западни тимпанон Партенона (реконструкција)

Партенон је у доба Византије био претворен у Богородичину цркву а касније, у доба туркократије, у џамију, када му је дозидано минаре. После тога, служио је као складиште барута и у 17. веку, када су Турци ратовали са Млечанима, дошло је до експлозије барута. Том приликом је уништен већи део самог језгра храма. Почетком 19. века, енглески лорд Елџин скинуо је целокупну рељефну декорацију са Партенона и пренео је у Лондон, где се и данас налази.

Фидија, ''Три Парке'' са источног тимпанона Партенона, Британски музеј, Лондон

  

Ерехтејон је други по величини и значају храм на атинском Акропољу и уједно најзначајнији храм класичног периода који је подигнут у јонском стилу. Ерехтејон је дело архитекте Мнесикла, који је радио планове и за Пропилеје, свечани улаз на Акропољ. Ерехтејон је подигнут на оном месту на којем се, према легенди, одиграла борба између Атине и Посејдона за власт над овим градом, а  свој назив добио је по Ерехтеосу, митском краљу Атине. 

Ерехтејон

Основа Ерехтејона

Из тог разлога, храм има веома необичну основу са два наоса (један је посвећен Атини Полиас,  а други Посејдону). и три трема. Поред тога, његова основа морала је бити прилагођена и неравном терену Акрополиса. Централни део Ерехтејона, управо због неравног терена, има врло висок стереобат и стилобат. 

Приказ Ерехтејона

Трем Ерехтејона

Најмањи трем је познат као ''трем са каријатидама'', јер су овде, уместо стубова, постављене женске фигуре. Клесане су у стилу који подсећа на Фидијин стил ''влажних драперија''.

Каријатиде са Ерехтејона

Храм Атине Нике или храм Нике Аптерос је такође подигнут на Акропољу и саграђен је у јонском стилу. По свом облику, овај храм је амфипростилос, што значи да трем са стубовима има само са краћих страна (по 4 стуба са обе стране). 

Храм Нике Аптерос, реконструкција

Основа храма Нике Аптерос (амфипростилос)

Храм Нике Аптерос (''Нике без крила''), Акропољ, Атина 

Јонски стубови са храма Нике Аптерос

Дело је архитекте Каликрата (градитеља Партенона) и подигнут је око 420. г. пне. Ово је једини грчки храм класичног периода чија је висина већа него ширина.

Из класичног периода потичу и Пропилеји  - свечани прилаз Акропољу, које је, као и Ертехтејон, пројектовао архитекта Мнесикле. 

Основа Пропилеја

Пропилеји имају степенаст облик, а тремови су имали и дорске и јонске .стубове. Уз Пропилеје се налазила и Пинакотека, прва галерија слика на свету.

Пропилеји, реконструкција

Пропилеји, детаљ

Акропољ, Пропилеји

Афајин храм на Егини такође је храм 5. века, подигнут у дорском стилу. И он је периптерос са 6 х 12 стубова и наосом подељеним на три дела. Чувени су његови рељефни украси са тимпанона, који се данас налазе у минхенском Археолошком музеју. 

Афајин храм на Егини

                                                      

Скулпторална декорација са Афајиног храма на Егини

Дидимајон или Аполонов храм у Дидими веома је оштећен, али се зна да је припадао типу диптероса у јонском стилу. Имао је 10 х 21 стубова који су били високи око 20 м.

Аполонов храм у Дидими - Дидимајон - реконструкција

Дидима (Турска), остаци Аполоновог храма

Артемизион у Ефесу такође је био јонски диптерос, и овај храм је због својих димензија (широк око 50, а дугачак 105 м) био сматран за једно од седам чуда античког света. Имао је постоље од 10 степеника. Занимљиво је да су се на стубовима овога храма, у њиховом доњем делу, налазиле фигуре које је извајао Скопас, док је жртвеник поред храма био дело вајара Пракситела.

Основа Артемидиног храма у Ефесу (Турска) - диптерос

Артемидин храм у Ефесу - реконструкција

 

СПОМЕНИЦИ 4. ВЕКА И ХЕЛЕНИСТИЧКОГ ПЕРИОДА         

 

Позоришта су у Грчкој била везана за религиозне обреде и обично се налазе уз саме акропоље (Атина, Дионисово позориште), што значи да је драма била заправо део култа. Приликом изградње позоришта Грци су користили предности терена, тако да су седишта увек била уклесана у падине брда. Између њих су се, у правилним размацима, налазили пролази. 

Основа грчког позоришта

Ова седишта окружују сцену или орхестру, а иза ње се налазио просценијум. Најбоље је очувано позориште у Епидаурусу, а значајно је и Дионисово позориште у Атини, где су постављене фигуре атланта.

Позориште у Епидаурусу

Дионисово позориште, у подножју Акропоља, Атина

У 4. веку пне. у грчкој архитектури појавио се и коринтски стил - сматра се једном варијантом јонског стила, јер се од њега разликује само по облику капитела. Коринтски капители први пут су се појавили на Лисикратовом споменику у Атини. Код Грка овај стил није много коришћен и углавном се појављује у унутрашњости грађевина. Коринтски капител имаће далеко већу примену у римској архитектури. 

Лисикратов споменик у Атини

Почетком 4. века пне подигнут је и храм Атине Проније, познатији као ''толос'' у Делфима. Храм је имао кружну основу и језгро окружено колонадом дорских стубова, док су у унутрашњости коришћени стубови са коринтским капителима. 

Основа и реконструкција толоса у Делфима

Остаци толоса у Делфима

Хеленизмом се назива период од времена владавине Александра Великог (356-323. г. пне) до римског освајања хеленистичких земаља (од 146. г. пне до почетка нове ере). Хеленизам је синтеза грчке уметности и уметности Блиског истока, а његови највећи центри налазе се ван саме Грчке - у Халикарнасу, Пергамону, Александрији и на острву Родос. 

            Маузолеј у Халикарнасу (Бодрун)

Ова гробница представљала је једно од седам чуда античког света. Подигла ју је краљица Артемизија после смрти краља Маузола (одатле и назив, а по њој ће сe и оне, раскошно обрађене гробнице које су касније подигнуте, називати маузолејима). На овој грађевини могло се видети на који начин хeленистичка архитектура представља спој различитих традиција - у основи се налази квадратно постоље (сама гробна одаја) и по начину градње ово постоље подсећа на основе месопотамских грађевина. На квадратном постољу налазила се колонада јонских стубова која је, са своје стране, носила пирамиду. На врху пирамиде налазила се двоколица са фигурама краља и крaљице (сачуване у оригиналу).   

Маузолеј у Халикарнасу - реконструкција

Сачувана оригинална статуа краља Маузола са Маузолеја у Халикарнасу

Зевсов олтар у Пергамону

До самог олтара водило је монументално степениште, са чије се обе стране налазе високи постаменти, а они су са све три стране украшени високим рељефима. Реконструисани Пергамонски олтар сада се чува у Берлину.  

Основа Зевсовог олтара у Пергамону

Зевсов олтар у Пергамону - реконструкција, Берлин