УВОД У АРХИТЕКТУРУ - ОСНОВНИ АРХИТЕКТОНСКИ ПОЈМОВИ И ТЕРМИНИ

УВОД У АРХИТЕКТУРУ -

ОСНОВНИ АРХИТЕКТОНСКИ ПОЈМОВИ И ТЕРМИНИ

Храм Ерехтејон, Акропољ, Атина

Као уметност обликовања објеката у простору, архитектура у правом смислу те речи појавила се тек онда када су постојале и материјалне и техничке могућности за њен настанак.

Човек се у почетку задовољавао природним стаништима - пећинама, и тек је појава разних култова утицала да на посебан начин обележи одређена места. Појава седелачког начина живота, тзв. неолитска револуција, утицала је такође на појаву првих грађевинских објеката које је човек сам подизао. Хронолошки посматрано, конструкција, тј. грађевина, старија је од архитектуре, јер је човек најпре настојао да подмири своје елементарне потребе, па тек онда и да их уметнички осмисли и обликује. Човек је од самих почетака располагао обиљем грађевинског материјала, али је било неопходно да пронађе и одговарајућа техничка средства за његову обраду. Због тога су први, условно речено, архитектонски споменици, гигантске конструкције од необрађеног камена или мегалити (долмени, менхири и сл).

Мегалитски споменик - Стоунхенџ, Енглеска

У развоју архитектуре огромну улогу имала је религија - она је утицала на појаву храмова и гробница. И док су стамбене куће током дугог историјског периода биле скромне грађевине кружне, овалне или квадратне основе, храмови и гробнице добијају монументалне размере. Један од најстаријих култова који су се појавили у људском друштву свакако је култ мртвих или култ предака који је у свим цивилизацијама био веома значајан. Још се код примитивних, номадски народа појавила потреба за обележавањем места где је сахрањен неки предак - родоначелник или истакнути члан заједнице. Чак и прве куће, настале на Лепенском Виру и у Јерихону, указују да је култ мртвих у времену од 6000-4000 г. пне доминирао људском религиозном свешћу (лобање предака пронађене испод кућних прагова).

Реконструкција куће са Лепенског Вира

Постепено се усавршавала техника грађења и долази до кристалисања архитектонских стилова.

Са појавама држава старог века, јављају се и споменици војне и цивилне архитектуре - бедеми, утврђења, краљевске палате. У периоду доминације Римског царства зачиње се и урбанизам тј планско подизање градова. Појављује се све већи број јавних грађевина - форуми, амфитеатри, јавна купатила, библиотеке, аквадукти и вијадукти, приватне куће, виле, палате...

Реконструкција месопотамског града

Током средњег века, смењује се неколико доминантних архитектонских стилова, на Истоку и на Западу. Готово хиљаду година, храмови, тј. цркве биле су најважнији архитектонски објекти, да би крајем Средњег века почели да се појављују све значајнији споменици цивилне архитектуре.

Катедрала у Солзберију, Енглеска, период готике

У ренесанси, сакрална и световна (профана) архитектура постају равноправне, а модерно доба - од XVII века - обележено је све већим бројем архитектонских објеката световне намене.

Римски трг Кампидољо (Капитолски трг), ренесанса

Током XIX века, са индустријализацијом и развојем урбаних средина, као и са појавом нових материјала - бетона, челика - архитектура трпи значајну трансформацију; функционалност често односи превагу над естетиком, појављују се зграде једноставних, геометријских форми. Почетком ХХ века, Френк Лојд Рајт уводи појам ''амбијенталне архитектуре'', тј. архитектуре прилагођене поднебљу и пејсажу у којем грађевина настаје.

Френк Лојд Рајт, Кућа Роби у Чикагу (''органска архитектура'')

Појам архитектура - реч грчког порекла - глагол τεκταινομαι, градим, и префикс ''архи'' - који значи ''над''. Сам тај префикс указује да је архитектура нешто више од обичног градитељства, што је било јасно још старим Грцима, који су од архитектуре захтевали савршени склад, пропорционалност и хармонију. Код њих је створен појам -''златног пресека'', тј. правила о пропорционалности грађевина, које подразумева да се мањи део односи према већем као већи према целини.

Из периода старе Грчке и хеленизма потичу и први теоријски радови о архитектури. Требало би поменути чувени Паусанијин опис Атине и, из периода Рима, Витрувијев приручник за архитектуру.

Међу велике теоретичаре архитектуре свакако спадају и водећи италијански ренесансни архитекти, Филипо Брунелески и Леон Батиста Алберти.

Храм Пантеон, Рим

У развоју архитектуре, симболика бројева била је веома важна - на пример бр. 3 (симбол свега што постоји у природи - вода, небо земља, симбол времена - прошлост, садашњост, будућност, сам живот сваког бића - почетак, средина и крај; троугао је геометријски израз овог савршенства - а што се манифестовало у изградњи пирамида; касније, у хришћанској иконографији - троугаони ореол око главе Бога Оца). Ако је, дакле, број 3 симбол бића које ствара, број 4 је симбол онога што је од њега створено или, шире посматрано, симбол материјалног света - четири стране света, четири елемента, време које је подељено на 4 годишња доба, итд). Облик који изражава број 4 је квадрат - у древним временима, сматран је, као и троугао, за савршени израз природног света, па је називан ''космос'', што на грчком језику значи ''украс''. У архитектури се овај облик одразио у основици пирамиде, у пресеку ступца, у основама храмова; на пример, чувени Соломонов храм у Јерусалиму био је у облику коцке, тј геометријског тела састављеног од квадрата.

Света Софија, Цариград (Истанбул) - симболика

квадрата и круга

Како се развијала архитектура, појављивао се и појам стила. Сама реч ''стил'' или ''стилос'' такође је грчког порекла и означава ''стуб''. Касније ће реч стил означити читав скуп елемената који чине неки објекат или друго уметничко дело, тј. оно по чему се он може разликовати од других или се сврстати у исту групу са њима.

ОСНОВНИ АРХИТЕКТОНСКИ ПОЈМОВИ И ТЕРМИНИ

Када се шематски приказује неко архитектонско дело, најчешће се то чини помоћу приказа његове основе или помоћу вертикалног (уздужног пресека). Основу грађевине добијамо када помоћу замишљене хоризонталне равни ''пресечемо'' објекат на висини од 1 метра - тако добијамо тлоцрт са свим зидовима и осталим архитектонским елементима. Уколико објекат има више спратова, тлоцрт се ради засебно за сваки спрат. Вертикални или уздужни (тзв. изометријски) пресек добићемо када објекат пресечемо по главној оси замишљеном вертикалном равни. На овај начин, видимо све спратове, отворе (врата, прозоре) и конструктивне елементе.

Основа и изометријски пресек цркве Свете Софије у Цариграду

Изометријски пресек Константинове базилике у Риму

Типови грађевина

Подужне или лонгитудиналне - то су грађевине са издуженом правоугаоном основом, тј. са основом која углавном има облик издуженог правоугаоника.

Типови подужних грађевина - грчки храм и готичка катедрала

Централне или грађевине централног типа - грађевине код којих је наглашен средишњи део, у облику квадрата, полигона, круга или крста обично надвишен куполом. Сви пратећи делови и елементи нижи су од овог, централног дела.

Примери основа грађевина централног типа

***

Да би настало неко архитектонско дело, неопходни су конструктивни елементи. Сви ови елементи могу се поделити у две групе - у подупираче и таванице. У раним облицима архитектуре, постојала је само једна форма подупирача - зидови, да би се касније појавили и такви носачи или подупирачи као што су стубови ступци и пиластри. Подупирачи и таванице називају се и носећим и ношеним елементима.

Носећи елементи - подупирачи:

Зидови се састоје од пуне масе, и могу бити од разног материјала - од камена, опеке, малтера и сл. У архитектури је честа појава оплаћених зидова, тј. зидова који су споља обложени скупоценим материјалом, нпр. мермером или емајлираном опеком, а у средини испуњени ломљеним каменом, обичном опеком, песком и малтером. Зидове делимо на спољашње и унутрашње. Спољашњи зидови штите од атмосферских утицаја и највише одређују изглед грађевине, тј. њен екстеријер. Унутрашњи зидови се називају и преградним и идређују изглед ентеријера.

Зид грчког храма

Стуб је подупирач кружног пресека, који слободно стоји у простору и који може имати три елемента: стопу, стабло о капител. Само стабло може да буде монолитно (од једног дела) или састављено од цилиндричних елемената који се називају тамбури. Осим тога, стабло може да буде глатко и канелирано, тј. избраздано вертикалним жљебовима или канелурама. Није ретка ни појава да се стубови украшавају и рељефном декорацијом или записима (стилографија).

Пресек стуба

Стуб састављен од делова - тамбура и избраздан канелурама

Стуб састављен из три дела - стопе, стабла и капитела

Стопа или база стуба и део стабла са канелурама

Стабло састављено од делова - тамбура и украшено канелурама

Канелуре - вертикални жљебови, као украс стабла

Капител - горњи, завршни део стуба

Стубац има исту функцију као стуб - он је носач таваничних греда, и такође стоји слободно у простору. Може имати исте елементе као и стуб, такође може бити монолитан или састављен од делова, а од стуба се разликује једино по томе што има квадратни пресек.

Ступци у египатској архитектури

Пиластер је полустубац, обично је квадратног пресека и својом једном страном наслоњен је на зид тако да само три његове стране излазе слободно у простор. И он може имати стопу, стабло и капител, а има и декоративну и конструктивну улогу, будући да повећава стабилност зидова. Једна подврста пиластера су лезене, тј. врло плитки пиластри који се појављују на фасадама и чија је улога чисто декоративна. Понекад имају другачију боју него фасада, што доприноси њеној живописности.

Полустубац или пиластер

Примери пиластера и лезена (плитких пиластера)

Стубови су по хоризонтали одозго повезани једном хоризонталном гредом - каменом или бетонском - која се назива архитрав. У класичној грчкој архитектури, на архитрав се надовезује један украсни елемент - фриз, који служи да споља заклони таваничне греде. Изнад њега је завршни, кровни венац. Архитрав, фриз и венац чине једну целину која се заједно назива ентаблатура.

Ентаблатура - архитрав, фриз и кровни венац

Када на грађевини или у њој постоји ред стубова онда је то колонада. Колонада може бити праволинијска или кружна и размак међу стубовима увек је правилан, тј. стубови смењују један другога у правилним размацима.

Колонаде

Лук је конструктивни елемент који се може наћи изнад отвора у зиду или служи као веза између два стуба или ступца. Лукови су обично полукружни, али могу бити и потковичасти, преломљени, итд.

Полукружни лук

Преломљени лук

Потковичасти лук

Највиша тачка лука назива се теме лука, а унутрашња страна лука - на којој се често сликало, посебно у византијском периоду - назива се потрбушје лука.

Шематски приказ лука, на којем се види теме лука и потрбушје

Лукови су често - на фасадама - постављени један изнад другог, и са чеоне стране могу бити богато декорисани. Највиши, завршни и најдекоративнији лук у том низу назива се архиволта.

Архиволте

Између лукова и надвратника формира се једно поље које се назива тимпан, забат или лунета. У овом пољу обично се налази вајарска или сликарска декорација.

Архиволте и лунете

Уколико су стубови повезани луковима, то се назива аркада.

Аркаде

Уколико се низ лукова нађе на фасади, тј. ако је иза њега пуна зидна маса, онда је то слепа аркада. Ове аркаде не наслањају се увек на стубове, него и на мале камене испусте или конзоле (понекад добијају разне облике, нпр. имају облик људских или животињских глава - архитектура Студенице).

Слепе аркаде - аркаде иза којих се налазе пуни зидови

Слепе аркаде ослоњене на испусте или конзоле

Таванице - ношени елементи

Таванице се могу се поделити на равне и засвођене. Равне таванице су начињене од хоризонталних греда - камених, дрвених или бетонских, а често је њихова унутрашњост подељена на квадратна поља. За такву таваницу кажемо да је касетирана.

Равне таванице - начињене од греда

Сводови су таванице које имају о блик полуваљка или полуцилиндра.

Сводови могу бити полуобличасти (бачвасти), крстасти и куполе. Полуобличасти свод има облик полуваљка (полуцилиндра) и наслања се на зидове. Ради веће стабилности често се изнутра појачава луковима.

Полуобличасти свод и свод појачан луковима

Крстасти свод настаје пресеком два полуобличаста свода под правим углом. Има већу стабилност од полуобличастог, а појачава се каменим ребрима.

Крстасти свог

Крстасти свод појачан ребрима

Купола је свод који има облик полулопте, а мoже се извести на различите начине. Обично се грађевине кружне основе надвисују куполом, али је честа појава и да се грађевине квадратне основе покрију куполом. Сама купола може се састојати од калоте (полулопта) и постоља које се назива тамбур куполе.

Храм Пантеон у Риму, где је купола урађена на кружној основи

Куполе на којима се јасно разликују тамбур (постоље) и калота (полулопта) куполе

Постоје два начина да се изведе прелаз од квадрата основе ка кругу куполе - помоћу угаоних ниша или тромпи и помоћу сферичних троуглова или пандантифа. Први тип је уобичајен за блискоисточну, а други за византијску архитектуру.

Делови куполе и њено постављање на пандантифе

Купола цркве Свете Софије у Цариграду изведена помоћу сферичних троуглова или пандантифа

Сферични троугао или пандантиф

Сваки архитектонски објекат има и отворе, а то су врата и прозори.

Врата су правоугаона и, поред самих врата у ужем смислу, њих чине и довратници и надвратници, који се могу завршавати равно (архитравом) или лучно. Уколико су врата декорисана, онда се називају портал.

Портали са довратницима и архитравним и лучним надвратником

У архитектури се среће више типова прозора - правоугаони и кружни.

Монофоре су једноделни прозори

Монофоре

Бифоре - прозори из два дела, подељени на две једнаке половине; стубић који дели прозор на два дела зове се колонета. Колонета је иначе уобичајени назив за све мање стубове.