УВОД У ЛИКОВНЕ И ВИЗУЕЛНЕ УМЕТНОСТИ
Покушај дефинисања
уметности:
Уметност је људска делатност (стваралачки чин) или производ људске
делатности
(уметничко дело) која има за циљ подстицање људских чула, али и људског ума и духа; према томе, уметност је активност,
објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције и (или) идеје.
Питер Бројгел, Парабола о слепима
Не
постоји општеприхваћена дефиниција уметности – у античком периоду, она је
дефинисана као техне (грчки) или арс (латински), тј. као умеће којим се једна
јединка издваја од осталих људи. Чин
стварања уметничког дела је субјективан, и он је начин изражавања личне
креативности. Овај чин условљен је умећем саме јединке, њеним доживљајем и
опажањем света у којем живи, друштвених услова у којима ствара... Циљ
уметничког дела је, између осталог, и да изазове естестку реакцију посматрача,
који ће затим ово дело вредновати у сагласности са својим естетским схватањима
и начелима.
Не постоји ниједан систем који би дао прецизне карактеристике о томе шта јесте, а шта није уметност, тј. уметничко дело. Мишљења о уметничким делима се непрестанои мењају - оно што је у некој епохи сматрано уметничким делом, данас може бити потпуно запостављено, и обрнуто: уметници који током живота нису стекли никаква признања, данас уживају светску славу и популарност.
Пол Гоген - Визија после проповеди (Јаков се бори са анђелом)
Једна од полазних тачака за дефинисање уметности и уметничког дела јесте и тврдња да уметност мора бити творевина човека, а не природе (иако човек ствара много тога, што се ни у ком случају не може убројати у уметност). Тешкоће се појављују у тренутку када се запитамо - шта подразумевамо под стварањем? Као илустрација за разрешење ове дилеме може да послужи скулптура једног од водећих уметника ХХ века, Пабла Пикаса - ''Глава бика''.
Пабло Пикасо, ''Глава бика''
Лако се може уочити да је скулптура начињена од седла и гувернале бицикла - материјала који је начињен људском руком, али свакако није уметничко дело. Међутим, повезивање ова два елемента на потпуно нови начин, тако да добију форму главе бика - чега се нико пре Пикаса није сетио - представља уистину стваралачки чин, којим се мора одликовати уметничко дело. Отуда се може закључити да су машта, оригиналност и надахнутост (инспирација) веома битни, ако не и одлучујући чиниоци, на основу којих можемо проценити да ли је неко дело уметничко или није.
Х.
В. Јансон, један од водећих историчара уметности ХХ века, покушао је да направи
разлику између уметности и заната:
''Занатлија само тежи да постигне оно за шта зна да је
могуће, уметник увек осећа потребу да покуша немогуће или бар невероватно и
незамисливо''. ''За уметника кажемо да ствра, док
занатлија израђује нешто''.
Микеланђело Буонароти, недовршена статуа, ''Свети Матеј''
ПОДЕЛА УМЕТНОСТИ
Уобичајено је да се све уметности деле на:
- уметности у простору - просторне уметности
- уметности у времену - временске уметности
- просторно - временске уметности
Уметностима у простору припадају ликовне уметности као што је архитектура, скулптура, сликарство, графика и примењене уметности. Назване су тако, јер заузимају одређени простор, а посматрач их опажа као опипљиве објекте, које може обухватити једним погледом.
Временске уметности обухватају књижевност и музику. Називамо их временским, јер нам је за доживљај уметничког дела потребно одређено време (време да бисмо прочитали књигу, саслушали композицију и сл.).
Анри Матис, Час клавира
Просторно - временским уметностима припадају све сценске уметности (позориште, балет, опера) и филм: за доживљај уметничког дела потребно је време, али се то дело изводи у неком конкретном простору (на сцени).
Константин Сомов, Руски балет
Уметности у простору - просторне уметности, називају се још и ликовним и визуелним уметностима (иако у визуелне уметности можемо убројати и филм, и сценске уметности).
АРХИТЕКТУРА
Архитектура је истовремено је наука и уметност која се бави обликовањем и подизањем грађевина (зграда), као и уређењем њиховог спољашњег и унутрашњег простора (екстеријера и ентеријера). Карактеристике неке цивилизације можемо, између осталог, разматрати и на основу њених достигнућа у архитектури. Осим што мора да задовољи одређене естетске критеријуме, архитектонско дело мора бити и функционално: то значи да простор мора одговарати својој намени, тј. мора имати и употребну вредност.
Ле Корбизје, Вила Вајзенхоф, Штутгарт
Када приказујемо неко архитектонско остварење, поред његовог спољашњег и унутрашњег изгледа обично се приказује и његова основа, која се такође назива и основом, планом или тлоцртом.
Основа грађевине добија се када објекат ''пресечемо'' замишљеном хоризонталном равни на висини од једног метра.
Једноставна, савремена породична кућа - екстеријер и основа или план
Да би настало неко архитектонско дело, неопходни су елементи конструкције. Ови елементи се деле на носеће и ношене, тј. на подупираче и таваница.
У подупираче или носеће елементе убрајају се:
Зидови - главни носећи елементи који обликују простор и служе као заштита од климатских утицаја. У зидовима се налазе главни отвори, тј. прозори и врата.Зидови се деле на спољашње и унутрашње или преградне (у модерним грађевинама унутрашњи или преградни зидови се могу мењати и постављати у складу са потребама).
Стубови су подупирачи (носачи) који слободно стоје у простору (могу се посматрати са свих страна) и имају кружни пресек. Стуб може имати три дела - основу или базу, стабло (главни део) и капител (завршни, декоративни део стуба).
Капител, завршни део стубова (јонски стил у грчкој архитектури)
Стубац је такође подупирач - носач који слободно стоји у простору и има исту улогу као стуб. Такође може имати сва три елемента -основу (базу), стабло и капител, а од стуба се разликује само по пресеку, јер стубац има квадратни или правоугаони пресек.
Ступци у египатској архитектури
Пиластер је полустуб или полустубац, што значи да не стоји слободно у простору, јер је једном својом страном привезан за зид. Пиластри такође могу имати сва три елемента - основу, стабло и капител. Улога пиластера је и конструктивна (појачавају зидове, олакшавају ношење таваница) и декоративна (украсна).
Пиластри на фасадама
Ношени елементи или таванице деле се на две групе - на равне и засвођене.
Равне таванице су начињене од греда - дрвених, камених или бетонских:
Сводови су таванице које имају облик полуваљка или полуцилиндра. Постоји неколико врста сводова - лажни, полуобличасти, крстасти. У сводове се убрајају и куполе.
Најближа грађевина на којој можете видети крстасте сводове је стара лозничка црква Покрова Пресвете Богородице, прекривена са три крстаста свода. Урађена је према пројекту првог српског школованог архитекте, Александра Бугарског, и представља споменик велике архитектонске важности.
Купола је такође свод, али свод у облику полулопте. На следећим примерима приказане су неке од најлепших купола у светској архитектури:
Св. Софија, Цариград (Истанбул)
СКУЛПТУРА
Скулптура или вајарство је уметност приказивања различитих, тродимензионалних облика од различитих материјала - камена, дрвета, бронзе, глине, стакла, пластичних маса...
Дели се на пуну пластику и рељефе.
Пуна пластика је назив за скулптуре - статуе - које слободно стоје у простору и могу се посматрати са свих страна. На следећим фотографијама приказане су скулптуре рађене као пуна пластика:
Мирон, Бацач диска
У пуну пластику убрајају се и бисте, коњаничке статуе и фонтане.
Биста је приказ људске главе, врата и дела рамена.
Лоренцо Бернини, биста кардинала Сципиона Боргезеа
Енрико Паци, Споменик кнезу Михаилу, Београд
Рељефи:
То су скулптуре чији облици у већој или мањој мери излазе у простор (у виду испупчења), али су својом позадином везани за неку равну, чврсту површину. Не могу се посматрати са свих страна, него, слично сликама, само спреда.
Плитки рељефи, чији се облици благо издвајају на позадини, називају се барељефима.
Старогрчки барељеф
Сликарство је уметност наношења боја на различите површине. Сликар користи разна ликовна средства - као што су линија, форма, композиција - да би нешто приказао или да би пренео одређену поруку.
У зависности од технике коју уметник користи, тј. од врсте боја, а посебно од подлоге на којој се слика, сликарство делимо на монументално и штафелајско.
Монументалном сликарству припадају оне технике које се раде на некој непокретној површини:
Мозаик - техника у којој се користе коцкице од разних материјала (камен, керамика, стакло, метал) које се постављају у малтер или цемент, и најчешће се налазе на некој зидној површини.
Царица Теодора, византијски мозаик из цркве Сан Витале у Равени, 6. век
Христос из ''Деизиса'', Св. Софија, Цариград, византијски мозаик из 14. века
Фреска или фреско - техника подразумева рад бојама на влажном малтеру. У извесном смислу, фреско - техника је најстарија сликарска техника, јер су и прве слике, настале у периоду палеолита, рађене бојама на зидовима пећина.
Васкрсење Христово, фреска из манастира Христа Хоре у Цариграду (Истанбулу)
Витраж је рад од разнобојног стакла, које се поставља у оловне мреже. Витражи су били посебно заступљени у периоду готике, у 13. и 14. веку, када су постављани на катедрале уместо прозора.
Штафелајско сликарство -
обухвата слике које су преносиве, тј. које се могу премештати с једног места на друго.
Овде се убрајају многе сликарске технике:
Уље на платну - рад уљаним бојама на платненој подлози; данас је ова техника најраспрострањенија међу професионалним сликарима, а појавила се тек у 15. веку, на северу Европе.
Темпера: техника која подразумева мешање бојеног пигмента (боје у праху) са лепком и неким везивом. Најчешће се ради на дрвету, али се може радити на папиру, платну или стаклу. Најлепше средњовековне иконе углавном су рађене техником темпере.
Акварел - техника у којој се боје разблажују водом. Због упијања воде, мора се радити на посебном папиру.
Вилијем Тарнер, Мост у Норфолку
Винсент Ван Гог, Рибарски чамци на обали
Пастел је техника у којој се ради бојама начињеним од беле креде и боја у праху (суви пастел). Постоји такође и уљани и воштани пастел, а ради се најчешће на папирној површини.
Енкаустика је техника у којој се бојени пигмент (боја у праху) меша са растопљеним воском. Ова боја се наноси на дрвену подлогу. Најстарије познате иконе сликане су техником енкаустике.
Посмртни портрет из Фајума, Египат
Колаж - техника која се појавила тек у 20. веку. Први колаж урадио је Пабло Пикасо. Колаж је лепљење разних и разнобојних материјала (папир, текстил, тапете, кожа, дрво) на различите подлоге.
Графика je уметност отискивања и има много сличности са цртежом и сликарством.За разлику од слике и цртежа, који постоје само у једном примерку, графика се може умножавати. Прва четири отиска сматрају се оригиналима. Као посебна уметничка дисциплина, графика захтева израду клишеа или матрице. Зависно од материјала и начина обраде матрице, постоји неколико графичких техника. Уметничке графике раде се као дрворези (цртеж се добија резањем на горњим, уздигнутим површинама дрвене плоче), бакрорези (механичка обрада матрице) и бакрописи (примењује се хемијски поступак, тј. нагризање плоче у раствору киселине). Дрворез припада високој, а бакрорез и бакропис дубокој штампи.
Примењене уметности
Примењене уметности обухватају све уметности које су везане за обликовање предмета практичне употребе. То је шири назив за уметнички занат или декоративне уметности (назив који се и данас користи у неким земљама). У прошлости, када није било фабрика и када су постојале само занатске радње, разне предмете (оруђе и оружје, накит, одећу, посуђе, намештај и слично) производили су ручно мајстори занатлије, и трудили су се да ти предмети буду што занимљивијег облика или богато декорисани. Дела која су настала ручно су јединствена дела, називамо их уникатима и они имају посебну вредност.
Фасада зграде рађена у стилу ар нуво (art nouveau)
Естетика
Естетика се најчешће дефинише
као наука о лепом, при чему се природно лепо разликује од уметнички лепог; њен
назив потиче од грчке именице ''аистисис'' (осећање, опажање) и глагола
''аистаномаи'' (осећам, опажам, примећујем). Као наука и философска дисциплина,
естетика се формално осамосталила у 19. веку. У суштини, може се дефинисати као
наука о нечему што опажамо и доживљавамо, а затим именујемо као лепо или ружно.
Иако је естетска потреба, тј. потреба за лепим (уметнички лепим) била присутна у свим цивилизацијама, естетске норме мењале су се током различитих епоха: на пример, код Грка је сама уметност била ''мимесис'', тј. подражавање видљиве стварности, а лепота је обухваћена појмом ''калокагатија'' – чиме се подразумева склад физичког и моралног, тј. оно што је истински лепо мора бити лепо и у моралном, и у телесном смислу.
Средњовековна естетика је затим истицала духовно лепо, занемарујући телесне вредности, док ће ренесанса покушати да врати античко схватање лепоте. Барок је, напротив, у први план истицао телесност и чулност, да би од 19. века схватања о лепом почела знатно брже да се мењају. У том смислу је највеће промене увео 20. век, када је постављено више естетских теорија.
Андреј Рубљов, Старозаветна Тројица
Уметност и природа
Природа и уметност су вишеструко повезане: као прво, уметник, да би стварао, узима из природе одређене материјале - камен, дрво, минерале, глину - и од њих ствара нешто ново, што до тада није постојало. Природа и њена лепота од самих почетака па до данас представља велику инспирацију за уметнике. У многим цивилизацијама, сматрало се да је уметност - имитација, опонашање природе (''мимезис'', према теорији старогрчког философа Платона) и објективне стварности. Циљ уметности, међутим, није само да опонаша природу, него да је оплемени и преобрази. Уметник природу не уништава, него је мења и прилагођава људским потребама.
Уметност и друштво
Уметност најчешће одражава особине, искуства и тежње друштва и времена у којем је настала. Друштвена средина утиче на теме и мотиве којима ће се уметник бавити, па чак и на избор материјала који ће употребити. Као пример, може послужити архитектура старог Египта: њена основна идеја била је идеја вечности, због чега су као главни материјал користили камен.
Теме, које су уметници приказивали, такође су се мењале у зависности од прилика у друштву: средњовековна уметност је, на пример, била у служби религије и духовности, због чега овакве (религиозне) теме доминирају у том периоду. Овакав став се мења почев од ренесансе, када човек добија све већу улогу у друштву, због чега није случајно да се управо у ренесанси све више појављују портрети, који истичу човекове личне, индивидуалне карактеристике.
Тицијан, Портет Изабеле д' Есте
Уметност, међутим, није само резултат друштвене средине и друштвених прилика у којима је настала. Она има и универзални карактер и обраћа се људима свих времена и свих простора, без обзира на друштвене, расне или верске разлике: уметност у њима подстиче слична размишљања и осећања, људи на исти начин уживају у хармонији облика или боја у уметничком делу.
Винсент Ван Гог, Расцветала трешња
Најзад, не треба запоставити ни чињеницу да је уметност често указивала на друштвене недостатке и слабости, да се обраћала савести појединаца и водила, на разне начине, како преображају друштвене свести, тако и преображају и промени самог друштва.
Оноре Домије, Вагон треће класе
Comments
Post a Comment