МОДЕРНА АРХИТЕКТУРА У СРБИЈИ

МОДЕРНА АРХИТЕКТУРА У СРБИЈИ

                      Роже Анри Експер, Јозеф Најман, Француска амбасада у                                                                                        Београду

Модерна архитектура у Србији

Наговештаји модерне архитектуре у Србији примећују се тек после Другог српског устанка (1815). Тада је наш први архитекта, Никола Живковић, у балканско-оријенталном стилу, пројектовао Конак кнегиње Љубице, Милошев конак у Топчидеру, кафану ''Знак питања'' и Манакову кућу. У Конаку кнегиње Љубице постоје два спрата: на горњем се, из централне просторије, иде у све остале. На фасади се примећују наговештаји неокласицизма.

Никола Живковић, Конак кнегиње Љубице, Београд

Никола Живковић, Милошев конак, Топчидер, Београд

Никола Живковић, Манакова кућа, Београд

                              Кафана ''Знак питања'', Београд

У овом периоду – у првој половини 19. века – саграђене су и бројне цркве  - у Сремским Карловцима, у Зајечару, Алексинцу, Књажевцу... по својој мешавини византијских, романичких и раноренесансних мотива, припадају архитектури романтизма. Саборна црква у Сремским Карловцима је једнобродна грађевина са два барокна звоника на западној страни. Првобитни пројекат за цркву дали су Коста Цинцарин и Немац Јоханес, уз учешће Захарија Орфелина. Иконостас су осликали Јаков Орфелин и Теодор Крачун. Првобитни изглед реконструисан је неколико пута, тако да је после првобитне барокне добила ренесансну фасаду. 

Због недостатка домаћих архитеката, кнез Милош је ангажовао Чеха Франца Јанкеа за изградњу Саборне цркве светог арханђела Михаила у Београду. На њој је комбинован барок (торањ) и класицизам. Фреске у Саборној цркви и већину икона на иконостасу насликао је Димитрије Аврамовић. 

                         Саборна црква у Сремским Карловцима

                     Франц Јанке, Саборна црква у Београду

Друга половина XIX века била је за Србију време значајног архитектонског полета, а његов почетак обележила је делатност двојице надарених уметника, Јана Неволеа (Капетан Мишино здање у Београду) и Александра Бугарског. Јан Неволе је пореклом Чех и он је пројектовао зграду Капетан Мишиног здања, рађеног у стилу ране ренесансе северне Италије.   

                     Јан Неволе, Капетан Мишино здање, Београд 

Александар Бугарски се, уопштено говорећи, сматра првим српским школованим архитектом, који је био одличан познавалац неокласицизма и ренесансе. Био је већ прилично афирмисан када је од њега поручен пројекат за зграду Народног позоришта у Београду (данас је пројекат Бугарског знатно измењен), а затим и за зграду краљевског двора (''Стари двор'', данас Скупштина града Београда). Поред бројних зграда у Београду и уређења Калемегданског парка, Бугарски је пројектовао и три цркве – у Ритопеку, Лозници и Неготину.  

                      Александар Бугарски, зграда Старог двора - Скупштина града Београда

Александар Бугарски, Народно позориште, Београд

Александар Бугарски, детаљи Калемегданског парка, Београд

Александар Бугарски, црква Свете Тројице у Ритопеку

Александар Бугарски, црква Покрова Пресвете Богородице. Лозница

                    Александар Бугарски, црква Свете Тројице, Неготин

Александар Бугарски, Гимназија у Неготину

Александар Бугарски, Дом Вукове задужбине, Београд

Пред крај 19. века архитекта Константин - Коста Јовановић пројектовао је Народну банку Србије (у улици Краља Петра у Београду) и кућу адвоката Марка Стојановића (данас Факултет ликовних уметности и његова галерија). Ове зграде пројектоване су под утицајем бечког академизма, уз јасан утицај италијанске ренесансе.

Константин - Коста Јовановић, Народна банка Србије, Београд

              Коста Јовановић, кућа Марка Стојановића - Факултет ликовних 

                                                       уметности, Београд

***

Почетак 20. века обележен је појавом групе млађих архитеката који су студирали у Немачкој и у Аустрији. Они су били под двоструким утицајем – под утицајем својих професора, већином неокласичара, и монументалне, декоративне архитектуре, којој су се дивили у иностранству. Вагнерова сецесија и минхенски југендстил такође су оставили значајан утисак на њих. Са оваквим образовањем и са још увек старим материјалима – опека, камен, малтер – њихова дела још немају обележја модерне архитектуре. Међу главним представницима до Првог светског рата истичу се Илкић, Стевановић, Несторовић, Ђорђевић... Као пример овог тока може се навести пројекат Николе Несторовића и Андре Стевановића - Управа фондова, данашњи Народни музеј, Београд (Музеј принца Павла).  Стевановић и Ђорђевић пројектовали су зграду Српске академије наука и уметности.  

Н. Несторовић, А. Стевановић, Народни музеј, Београд 

Андра Стевановић, Драгутин Ђорђевић - зграда САНУ, Београд

Јован Илкић урадио је пројекат за Народну скупштину (1907), који је довршио Павле Илкић 1936. године (свечани улаз са високим постаментом, завршен тимпаноном, уз примену колосалног реда). Са Милорадом Рувидићем пројектовао је  Официрски дом у Београду - данашњи СКЦ . Његов пројекат је и хотел ''Москва'', који је завршио у сарадњи са неколицином архитеката из Санкт Петербурга.   

Ј. Илкић, П. Илкић, Народна скупштина Србије, Београд

Ј. Илкић, Официрски дом (СКЦ), Београд

Ј. Илкић, хотел ''Москва'', Београд

***

Између два светска рата, одјеци модерне, западноевропске архитектуре још су доста слаби у Србији, јер званична архитектура – као и у многим европским земљама – не напушта академски стил.

У српској архитектури постојала је и тежња за стварањем националног архитектонског стила. Овај покрет преузимао је мотиве из српског средњовековног градитељства, али није имао већег утицаја на даље токове архитектуре.

Јелисавета Начић, црква Светог Александра Невског, Београд

Драгиша Брашован је у почетку био под утицајем еклектицизма, али је касније прихватио модернизам и данас се убраја у најзначајније архитекте прве половине ХХ века. Ове модерне тенденције приметне су на Команди ваздухопловства у Земуну и Државној штампарији у Београду (БИГЗ), хотел ''Метропол'' у Београду, Банска палата (Зграда Дунавске бановине) у Новом Саду. Сасвим је нетипичан за њега пројекат за цркву  Ваведења Богородичиног у Орловату (Банат), која је рађена у византијско – моравском стилу.

Д. Брашован, Команда ваздухопловства, Земун

Д. Брашован, хотел ''Метропол'', Београд

Д. Брашован, Државна штампарија (БИГЗ), Београд

Д. Брашован, црква у Орловату (Банат)

Драгиша Брашован, Музеј Николе Тесле

Драгиша Брашован, Зграда Дунавске бановине - влада Војводине

У трећој деценији појављује се све више младих архитеката, који, под европским утицајима, прихватају конструкције од армираног бетона. Један од њих је Милан Злоковић, који је у стилу модерне архитектуре, између осталог, пројектовао и Дечју клинику у Београду.

                         Милан Злоковић, Дечја клиника, Београд

Александар Дероко један је од најзначајнијих архитеката и теоретичара архитектуре, аутор бројних уџбеника из ове области. Заједно са Богданом Несторовићем, урадио је пројекат за Храм Светог Саве на Врачару, чија се изградња управо приводи крају.     

Александар Дероко, Богдан Несторовић, храм Светог Саве, Врачар, Београд

А. Дероко, кућа пуковника Елезовића, Београд

Већина поменутих архитеката пројектовала је и велики број школа, банака, јавних зграда и приватних, стамбених кућа, које се још увек могу видети у Београду и другим градовима Србије.