ФОТОГРАФИЈА, ФИЛМ, ПОЗОРИШТЕ

- текст преузет из уџбеника ''Ликовна култура за гимназије и средње школе'', Завод за уџбенике, Београд. Аутори текста: ВИДОСАВА ГАЛОВИЋ и БРАНКА ГОСТОВИЋ

Сцена из филма ''Гладијатор'' режисера Ридлија Скота

Када се средином 19. века у европској уметности појавио реализам као нови правац, појавила се и прва фотографија – дагеротипија. Сликарству и фотографији било је заједничко приказивање стварности.

Уметничке фотографије

Постоји више дефиниција фотографије. Најпознатија је она која фотографију описује као тачан одраз природе постигнут механичко-хемијским процесом, односно, пропуштањем светлости на филм или стаклену плочу премазану емулзијом. Тако снимљена природа се онда хемијским процесом одражава на негативу, а овај се копира пропуштањем светлости на папиру, на коме се, опет хемијским процесом, изазива снимљен призор. Предност оваквог начина добијања одраза природе је у томе што се од негатива може добити неограничени број слика. Прве фотографије су биле црно – беле, фотографије у боји појавиле су се у првим деценијама 20. века.

Фотографија може бити примењена и уметничка. Примењена фотографија служи као документ, као средство комуникације или као информација. Уметничка фотографија даје аутору велике могућности да изрази своје схватање форме и суштине неког догађаја или призора. Одабирање карактеристичног изгледа неког предмета, лика или догађаја приморава га на избор композиције. Услови за добру композицију су избор места са кога снима, објективом добро обухваћен призор који снима, ред, равнотежа и ритам. Једноставна композиција је и најефикаснија. Она изражава садржину само преко једног главног предмета, док се остали предмети, који одвлаче пажњу, или искључују, или су подређени главном предмету.

Самсон Чернов, ''Око соколово''

Жорж Скригин, фотографија ''Мајка Кнежопољка''

Линија у фотографији није случајно присутна: она је присутна или као граница две различито обојене површине, као граница светлости и сенке, као линија хоризонта. Линија је та која води наш поглед и усмерава га ка главном делу слике. Она је присутна и у смислу положаја предмета и фигура. Њихов положај може бити хоризонталан, вертикалан, дијагоналан, таласаст...

Уметничка фотографија треба да поседује субјективно виђење и да изазове интересовање посматрача за садржај.

Примери уметничких фотографија

Убрзо, већ крајем 19. века, браћа Лимијер су на осветљеном платну приказала слику која је оживела. Овај догађај се сматра почетком развоја филма.

Браћа Лимијер, творци првих ''покретних слика''

Од настанка првих покретних слика до данас, ова се уметност све брже развијала – од немог до звучног филма, од црно-белог филма до филма у боји. Филм је тотална уметност: он свом творцу омогућава да покретним сликама и звуцима – говором, музиком, шумовима – у потпуности изрази идеје, осећања и поглед на свет.

Кадар из филма ''Велики диктатор'' Чарлија Чаплина

Орсон Велс, ''Грађанин Кејн'', према мишљењу великог броја критичара, најбољи филм свих времена

Основна јединица филмског израза је кадар. Кадровима се снимају сцене, а низ сцена даје секвенце, односно мање целине, које се повезују у заокружену тему. У филму се, као и у сликарству, компонује слика која је ограничена оквиром. Разлика између слике и кадра – филмске слике је у решењу покрета. У кадру се фигуре стварно крећу, док је у сликарству покрет приказан положајем тела и асиметричношћу фигуре.

Кадар из филма ''Север -северозапад'' Алфреда Хичкока

Кадар из филма ''Форест гамп'' Роберта Земекиса

Сваки кадар има свој визуелни садржај који се мора компоновати. Кадар је уоквирен четвороугаоном површином којом објектив камере обухвата реални садржај. Тај садржај чини структуру слике створене снимањем. Композиција кадра је распоред и организација фигура и других предмета у стварном амбијенту. Композиција треба да истакне главне учеснике у том призору, а све остало што кадар обухвата је позадина. Да би се важан детаљ истакао, морају се на одговарајући начин поставити камере. Добро снимљени кадрови створиће сцене, а сцене ће створити секвенце, које ће се укомпоновати у целину. Композиција кадрова одређује композицију целог филма.

Кадар из филма ''Мост на реци Квај'' Дејвида Лина

Кадар из филма ''Одисеја у свемиру 2001'' Стенлија Кјубрика

У филму постоји више врста композиција:

- хоризонтална – када кадром доминира распоред облика по хоризонталној линији, на пример, ред дрвећа или линија хоризонта. Особине ове композиције су мирноћа, сигурност и спокој.

Дејвид Лин, ''Лоренс од Арабије''

' Денис Хопер, ''Easy Rider''

- вертикална – када кадром доминира вертикалност човека, дрвета или објекта. Својом висином они стварају осећај надмоћности, достојанства и

величанствености.

''Singin' in the rain''

''Sunset Boulevard''

''Gladiator''

- дијагонална, где тело или предмет дијагонално пресеца платно. То могу бити косо снимљена пруга, степенице, фигура човека.. Оваква композиција доприноси динамичности кадра, јер коса линија има већи кинетички потенцијал и због нагнутости може да изазове осећај нестабилности

''Хари Потер''

''Титаник''

- композиција геометријских облика – троугластих, четвороугаоних, у облику круга... Због затворености геометријских слика, оваква композиција ствара утисак чврстине и монолитности, мада може, због оквира платна и затворености геометријских ликова, створити утисак безизлазности и зачараног круга.

''The Wolf of Wall Street''

Будући да је филм тотална уметност, њему су потребни сценарио, сценографија, костими и маске. У томе је филм близак позоришној уметности. Звук у филму може да се сними у природи, а може и вештачки да се створи и сними у студију. После свега, на самом крају, долази монтажа. То је поступак којим се постиже континуитет пројекције од дисконтинуираних, просторно-временских исечака спољњег света.

''Друштво мртвих песника''

''Излет у Хангинг Рок''

Врсте филмова су уметнички, документарни, научни, експериментални и анимирани (анимирани филм може бити цртани, колажни и лутка – филм). Анимирани филм је фотографска репродукција цртежа, којем су техником анимације додати покрет и звук.

Анимираним филмовима бавили су се и тако велики сликари као Салвадор Дали, из чије је сарадње са студиом Виолта Дизнија настао цртани филм, који можете погледати на следећем линку:

https://www.youtube.com/watch?v=rMLVqQDeY58

Салвадор Дали и Волт Дизни, ''Дестино''

Студио Волта Дизнија, Маза и Луња

У процесу стварања доброг филма важну улогу иома израда одговарајућег сценарија. Сценарио је текст у коме је разрађен комплетан опис призора драмске радње. Из њега се може видети ком делу радње припада слика на филмском екрану. У изради сценарија, најпре се полази од кратко написане радње филма, која се зове синопсис. Да би се у сценарију предвидело све – опис ситуација, дијалози, музика, шумови – ствара се књига снимања. У њој се дају детаљни описи свих сцена, положаји и углови камера којима се снима свака сцена појединачно.

'Бен Хур''

''Јадници''

''Прохујало са вихором''

''Браћа Карамазови''

Филмско стваралаштво је комплексно и реализује га филмска екипа састављена од редитеља, сценографа, костимографа, сниматеља, шминкера, аквизитера, асистената и глумаца. Снимање звукова и шумова обављају се или у природи, или у лабораторији.

''My Fair Lady''

Филмски простор је јединствен и остварује се монтажом.Филмски планови се односе на величину људске фигуре или предмета у односу на екран или кадар. У том смислу разликује се тотал и гро-план. У тоталу је људска фигура далеко, уклопљена у амбијент и део је целине. У гро-плану фигура или лик доминира екраном.

Тотал, ''Прохујало са вихором''

Тотал. ''Лоренс из Арабије''

Тотал, ''Жртва'', Андреј Тарковски

Тотал, ''Андреј Рубљов'', Андреј Тарковски

Гро-план, ''Психо'', А. Хичкок

Гро-план, ''Кум'', Ф. Ф. Копола

Гро - план, ''Малтешки соко'', Џ. Хјустон

Реализација позоришног комада такође је сложена. У њој учествују редитељ, сценариста, сценограф, костимограф и глумци. Место на којем се драма изводи је позорница, а сцена је обликована позорница која има одговарајући амбијент у коме се одиграва драмска радња, коју тумаче глумци. Идејно решење за амбијент даје сценограф, који је најчешће сликар – сценографијом су се, на пример, бавили Јован Бијелић, Пабло Пикасо, Марк Шагал.

Сценографија

Мизансцен

Сценограф кулисама и осталим реквизитима одређује и уређује простор Кулисе су декор на којима је у перспективи насликан простор са архитектуром или пејсажом. У новије време, кулисе су често замењене платном или драперијом. Поред кулиса и разних реквизита који описују сцену, значајну улогу има и распоред глумаца и статиста на сцени. То се зове мизансцен и њега одређује редитељ. Мизансцен је заправо композиција, која је значајна за успешно решење драмске радње.