УМЕТНОСТ ХХ ВЕКА – НАЈВАЖНИЈИ ПРАВЦИ

УМЕТНОСТ ХХ ВЕКА – НАЈВАЖНИЈИ ПРАВЦИ

Василиј Кандински, Композиција бр. 8

На преласку из 19. у 20. век широм Европе био је популаран један стил, који је у разним земљама добио различите називе – у Француској су га називали ''art nouveu'' – ''ар нуво'', ''нова уметност'', у Немачкој ''jugendstil'' (''стил младих''),  а у средњој Европи сецесија (под тим називом познат је и у нашим крајевима). Следбеници овог стила побунили су се против строгих правила академског реализма, који је владао на званичним сликарским академијама тога времена. Маштовитост, линеаризам и декоративност биле су главне одлике овог стила, који је своја најважније представнике имао у области такозваних примењених уметности – у графичком дизајну, дизајну ентеријера, одеће, предмета за свакодневну употребу (намештај, посуђе и сл.).

Алфонс Муха, рекламни плакати

Представник овог стила у архитектури био је Шпанац Антонио Гауди, један од најоригиналнијих архитеката свих времена. На његовим грађевинама јасно уочавамо избегавање правих линија и симетрије, а инспирацију је налазио у самој природи, готици, арапској архитектури... Његова делатност углавном је везана за Барселону, где је пројектовао неколико стамбених кућа и започео изградњу огромне катедрале ''Саграда Фамилиа''. Због сложене замисли архитекте, ова грађевина ни до данас није завршена, али је, упркос томе, један од симбола Барселоне.

                       

                    

                    Антонио Гауди, ''Каза Мила'', Барселона, екстеријер и детаљ са фасаде

                                                                                                                               

                                                               

Антонио Гауди, катедрала ''Саграда Фамилиа'' (''Света Породица'')

- екстеријер и детаљ фасаде

Почетак 20. века наговестио је брзе и нагле промене са којима се суочавало човечанство, што се одразило и на све гране уметности. Сложени друштвени односи, револуције и велики међународни сукоби (Први и Други светски рат), развој науке, технологије и комуникација, појава нових материјала, упознавање нових, ваневропских цивилизација, развој психологије и дубинско проучавање човекове личности само су неки од фактора који су утицали да се ове драматичне промене одразе и на ликовне уметности.

Пабло Пикасо, Портрет Амбоаза Волара

Уметници схватају да слика не мора нужно бити имитација видљиве стварности, чему је знатно допринела и појава фотографије. Слика се све више схвата као дводимензионална површина чије је главно изражајно средство боја, и она се може наносити и у облицима који не подсећају на видљиву стварност. 

Анри Матис, Шума у Фонтенблоу

Овакво схватање слике већ смо делимично видели код Ван Гога и Гогена, који су у значајној мери утицали на појаву једног од првих уметничких праваца 20. века – фовизма. Фовизам се појавио 1905. у Француској, у Паризу, који је тада био највећи уметнички центар. Назив покрету дао је један ликовни критичар, назвавши ове уметнике ''дивљим зверима'' (на француском: les fauves / l’ fov, звери). Сликарство фовиста у први план истиче боју као најважније средство уметничког израза. Користили су јаке, интензивне боје, често директно исцеђене из тубе – боја је довољна сама себи и независна од предмета како га видимо. Иако се сликарство фовиста бави фигурама и предметима, најчешће бојом деформишу облике. Понекад су површине боја оивичене дебелим црним контурама. Водећи представници били су Анри Матис и Жорж Руо.

Анри Матис, Портрет госпође Матис

                                               Анри Матис, Радост живота

Жорж Руо, Стари краљ 

                                            Жорж Руо, Јованка Орлеанка

У време када се фовизам појавио у Француској, у централној и северној Европи појавио се експресионизам. Овај правац формирале су три сликарске групе – ''Плави јахач'' из Минхена, ''Мост'' из Дрездена и група ''Нова објективност''. Експресионисти су својим сликама указивали на мрачне, негативне стране савремене цивилизације, као што су сиромаштво, болест, проституција... 

Емил Нолде, У кафеу

Ернст Лудвиг Кирхнер, Улица

Они су и саму природу доживљавали као застрашујући механизам који је уперен против усамљеног, отуђеног и преплашеног човека. Да би изразили ова узнемирујућа стања духа, користили су интензивне боје и деформисане облике. 

Макс Пехштајн, Лука

Један од њихових претходника био је и норвешки сликар Едвард Мунк, чија је слика ''Крик'' данас једна од најпознатијих на свету. 

Едвард Мунк, Крик

Едвард Мунк, Црвена лоза

Иако се одлике експресионизма могу видети и на сликама Надежде Петровић, за водећег српског представника овог правца сматра се Јован Бијелић.

Јован Бијелић, Предео

Јован Бијелић, Предео са реком и кућама 

Под утицајем Сезановог сликарства и афричке скулптуре, око 1907. г . појавио се кубизам као један од најзначајнијих уметничких праваца 20. века. Његови творци су Шпанац Пабло Пикасо и Француз Жорж Брак.

Пабло Пикасо, Шпански гитариста

Пикасо је почетком 20. века дошао у Париз и у том периоду сликао је луталице, бескућнике и циркуске артисте (ови периоди у његовом сликарству помињу се као ''плава фаза'' и ''ружичаста фаза''). 

Пабло Пикасо, Трагедија

Пабло Пикасо, Арлекин

Пабло Пикасо, Акробата и млади арлекин

Затим је упознао Сезаново сликарство и афричку скулптуру, после чега се његово сликарство драматично мења. Ту промену означила је слика ''Госпођице из Авињона'', насликана 1907. године. На њој је приказано пет женских фигура, од којих две имају афричке маске уместо лица. Фигуре су геометризоване и испресецане оштрим линијама, тако да се добијају мање геометријске површине – фасете. Потпуно је одбачена традиционална представа простора, а фигуре се посматрају са више тачака истовремено.

                                         Пабло Пикасо, Госпођице из Авињона

Ова слика представљала је увод у прву фазу кубизма, која се назива ''аналитички кубизам''. У овом периоду са Пикасом ради француски сликар Жорж Брак. У аналитичком кубизму, Пикасо и Брак се првенствено баве формом предмета, одбацујући боју и светлост као нешто случајно и неважно за сам облик. Због тога углавном користе нијансе сиве и смеђе боје. Површина предмета је подељена на бројне фасете, које се међусобно преклапају и потискују.

Пабло Пикасо, Девојка са мандолином

  Жорж Брак, Виолина и крчаг  

Ово разлагање предмета и његово прожимање са простором дошло је готово до апстракције, због чега Пикасо и Брак заустављају овај процес. Кубизам улази у другу фазу, названу ''синтетички кубизам''. Овде се у слику укључују конкретни предмети и материјали, као што су, на пример, исечци из новина. Залепивши исечке из новина на слику, Пикасо је  1912. г. створио први колаж.

Пабло Пикасо, Музичари с маскама

Пабло Пикасо, мртва природа с мандолином

Кубизам је извршио велики утицај на мниоге сликаре и уметничке правце, а посебно на футуризам, који се углавном везује за Италију. Величајући машине и модерну технологију, футуристи су у скулптурама и сликама тежили приказивању покрета и илузије светлости.

Умберто Боћони, Јединствени облици континуитета у простору

Умберто Боћони, Град који се успиње

Идеју о слици као самосталној стварности, независној од спољашњег света, почев од 1910. године развијала су два руска сликара – Василиј Кандински и Казимир Маљевич и Холанђанин Пит Мондријан. 

Василиј Кандински, Композиција бр. 6

Кандински је сматрао да облик, линија и боја поседују сопствену унутрашњу снагу и да их треба ослободити задатка да прикажу предмет (или фигуру). Уместо предмета и фигура, ови елементи, према Кандинском, треба да изразе ''унутрашње вибрације душе''.

Василиј Кандински, Тачке 

Казимир Маљевич је у почетку био следбеник кубизма, а затим је одбацио сваку предметност и почео да слика користећи само  геометријске облике – кругове и квадрате. На слици ''Бели квадарат на белој површини'' изразио је  нестајање материјалног света у празнини. 

Казимир Маљевич, Жуто, наранџасто, зелено

Казимир Маљевич, Црни квадрат

Казимир Маљевич, Бели квадрат на белој површини

Пит Мондријан је у почетку сликао на начин близак експресионистима, а затим је, упознавши кубизам, почео да своди облике на систем хоризонтала и вертикала. У коначном исходу, његову слику чинио је систем црних линија и, беле црне, жуте, црвене и плаве боје, распоређених у строгим, геометријским односима.

Пит Мондријан, Дрвеће у цвату

Пит Мондријан, Композиција II

Пит Мондријан, Бродвеј буги вуги

Због страхота и трагедија које је Европа преживљавала током Првог светског рата, једна група уметника реаговала је стварањем антиуметничког покрета, названог дадаизам. Они су, на пример, потпуно неуметничке предмете излагали као уметничка дела (на пример, сталак за флаше). Вођа овог покрета био је Марсел Дишан.

Марсел Дишан, Акт силази низ степенице

Марсел Дишан, Сталак за флаше

Учење Сигмунда Фројда и развој психоанализе подстакли су појаву правца названог ''надреализам''. Овај правац имао је велики број присталица и у књижевности и у сликарству. Њихова идеја била је да изразе слободно и неспутано деловање мисли, ослобођено свих рационалних оквира, које су називали ''психичким аутоматизмом''. Као изданак овог покрета појавиће се ''магични реализам'', где се предмети представљају у својој уобичајеној форми, али у потпуно ирационалним односима, слично као што се дешава у сновима. Водећи представници у овим правцима су Макс Ернст, Рене Магрит и Салвадор Дали.

Макс Ернст, Наполеон у пустињи 

Макс Ернст, Нимфа Ехо

Рене Магрит, Лажно огледало

Рене Магрит, Репродуковање забрањено

Рене Магрит, Замак у Пиринејима

Салвадор Дали , Упорност меморије

Салвадор Дали, Жирафа у пламену

Салвадор Дали, Искушења св. Антонија

Блиско магичном реализму је и стваралаштво италијанског уметника Ђорђа де Кирика, које је он назвао ''метафизичко сликарство''. Приказивао је празне, градске улице и тргове, са дугим сенкама које изазивају осећање стрепње и тескобе. Сличан ликовни речник користе и сликари поетског реализма, чији је главни представник Марк Шагал. 

Ђорђо де Кирико, Италијански трг

Ђорђо Де Кирико, Тајна и меланхолија улице

Марк Шагал, Ја и село

Марк Шагал, Над градом

После Другог светског рата, центри уметности престају да буду европски градови, јер средиште уметничких дешавања постају Сједињене Америчке Државе. Овде су се, као водећа, издвојила два покрета – апстрактни експресионизам – енформел и оптичка уметност.

Џексон Полок, Број 5

Енформел (''не-форма'') је покрет у којем се искључује свака претходна припрема и искуство. Уместо тога, користе се несвесни покрети и акције, при чему се у боју додају песак, стакло, каменчићи и слично. Главни представник енформела је амерички сликар Џексон Полок.

Џексон Полок, Број 18

С друге стране, оптичка уметност  се чврсто придржава геометрије. Разни геометријски облици постављају се у промишљене, унапред одређене односе, тако да у оку посматрача изазивају различите утиске (кретања, треперења, вибрација). Водећи представник оптичке уметности био је Мађар Виктор Вазарели.

Виктор Вазарели

***

Валтер Гропијус, седиште Баухауса

 У 20. веку, до великих промена дошло је и у архитектури: нагла индустријализација и урбанизација захтевале су брзу изградњу и употребу нових материјала (гвожђе, челик, стакло, бетон, армирани бетон) који су, добрим делом, дефинисали и изглед модерне архитектуре. Она добија једноставне, геометријске облике, а естетика грађевине се више не базира на украсима и додацима, него на односу маса и односу површина – прозирних и непрозирних, глатких и храпавих, сјајних и мат, пуних и празних.

Валтер Гропијус, Фабрика ''Фагус'' у Арнфелду

Кућа Гропијус у Линколну 

У обликовању модерне архитектуре огроман значај имао је Валтер Гропијус и школа ''Баухаус'' (''Школа за уметност и занате'') којом је он руководио, иако се најзаслужнијм  за стварање међународног стила у архитектури сматра Швајцарац Едуард Жанере – Ле Корбизје. Он је кућу схватао као ''машину за становање'' и сматрао да функционална кућа треба да има само шест носећих стубова и две хоризонталне равни, тј. два спрата повезана степеништем. Ове своје принципе применио је на вили ''Савоја'' у околини Париза. Један од његових најоригиналнијих пројеката је Богородичина капела у Роншану. кров има облик чамца, чиме се симболично указује да је црква - ''лађа спасења''. 

Ле Корбизје, шема стамбене куће

Ле Корбизје, Вила Савоја, околина Париза

Ле Лорбизје, зграда ''Јединство становања'', Марсеј

Ле Корбизје, Капела у Роншану

Амерички архитекта Френк Лојд Рајт створио је појам ''органске архитектуре'' , јер је веровао да архитектонски објекат мора бити усклађен са амбијентом, тј. пејсажом који га окружује. Као примери оваквог схватања архитектуре могу послужити ''Кућа Роби'' у Чикагу и ''Кућа на водопаду'' у Пенсилванији.

Френк Лојд Рајт, Кућа Роби, Чикаго

Френк Лојд Рајт, Кућа на водопаду, Пенсилванија

Френк Лојд Рајт, Музеј Гугенхајм, Њујорк

***

Скулптура се мењала на сличан начин као и сликарство, будући да су уметници почели да истражују различите форме и материјале, па се чак појављују и покретне скулптуре. Константин Бранкузи је упрошћавао фиуре и сводио их на геометријске облике,   што се може видети на примеру скулптуре ''Пољубац''.

Константин Бранкузи, ''Пољубац''

Хенри Мур је стварао скулптуре у којима се маса супротставља шупљини – његов главни мотив биле су људске фигуре на којима се појављују округле шупљине, чиме се маса активно повезује са простором.

Хенри Мур, лежеће фигуре

Руски уметници, ''конструктивисти'', дошли су почетком 20. века на идеју да створе такозвану кинетичку скулптуру, у којој апстрактне, геометријске облике, израђене од метала, покрећу машине. Надахнут њиховим идејама, Александар Колдер такође је стварао скулптуре, чије делове покрећу ветар или мотори.      

Владимир Татљин, споменик Интернационали 

Александар Колдер, покретне скулптуре