ИСТОРИЈСКИ СТИЛОВИ XIX ВЕКА

ИСТОРИЈСКИ СТИЛОВИ XIX ВЕКА - НЕОКЛАСИЦИЗАМ И РОМАНТИЗАМ

Жак Луј Давид, Сократова смрт (неокласицизам)

Претходни, 18. век, био је век појаве новог учења, рационализма, заснованог на веровању у разум и, уједно, на оспоравању свега што се није могло доказати и утврдити разумом. Рационализам је тесно повезан са просветитељством као покретом грађанске класе, који се залагао за рушење старих догми и за веровање у друштену једнакост свих људи. Идеје рационализма и просветитељства створиле су услове за Француску револуцију. Нови друштвени односи успостављени после Француске револуције, водили су ка одбацивању свега што се везивало за некадашњи поредак, што је укључивало и уметност. Тражиле су се нове форме, које ће изразити нови, рационалистички дух времена, и оне су пронађене у античкој уметности. Тај нови стил, заснован на опонашању антике, назван је неокласицизам.

Пјер Александер Вињон, црква ''Мадлен'' у Паризу

Великом интересовању за антику допринеле су још неке околности – откривање старих римских градова Помпеје и Херкуланума, превођење Хомерових епова на савремене европске језике и теорије пруског естетичара Јоакима Винкелмана: он је тврдио да је идеална и савршена лепота остварена у делима старих Грка и Римљана, и да савремени уметници на сваки начин треба да подражавају ове узвишене узоре.

Жак Жермен Суфло, Пантеон у Паризу

У архитектури је ово опонашање античких узора спровођено без обзира на стварну намену и функцију грађевина, тако да је постала уобичајена појава да јавне зграде као што су берзе, банке или библиотеке добију изглед античких храмова (зграда Британског музеја, Пантеон у Паризу, изградња тријумфалних капија у Паризу и Берлину).

Роберт Смајрк, Џон Расел Поуп, зграда Британског музеја у Лондону

Жан Шалгрен, Тријумфална капија у Паризу (са скулптурама које је Франсоа Рид урадио у периоду романтизма)

Франсоа Рид, рељеф ''Марсељеза'' (период романтизма) са Тријумфалне капије у Паризу

Карл Лангханс, Бранденбуршка капија у Берлину

У скулптури постоје бројни примери да су савременици приказивани у античким тогама, као антички богови и хероји).

Жан Антоан Худон, Волтер (приказан у римској тоги)

Антонио Канова, Паолина Боргезе приказана као Венера

Идеје неокласицизма биле су спроведене и у сликарству. Сликари су тежили складу, строгости и једноставности античке уметности, али су њихова знања о античком сликарству била крајње оскудна. Из тог разлога су се угледали на античке скулптуре, настојећи да њихове слике буду што сличније рељефима.

Жак Луј Давид, Љубав Париса и Хелене

Линија и цртеж добијају водећу улогу, док је боја потписнута у други план. Највише се користе нијансе сиве и смеђе боје, чиме се имитира боја камена. Композиција се развија по хоризонтали, у виду рељефног фриза. Не приказује се дубина простора, него се иза фигура слика неки таман зид или драперија, како би се што снажније истакле фигуре. Покрети фигура су при том неприродни и извештачени, пошто ови сликари ретко раде према живим моделима.

Жак Луј Давид, Отмица Сабињанки

Жак Луј Давид, Мараова смрт

Боју наносе у врло танким слојевима (лазурна фактура), због чега је површина њихових слика равна и глатка. Користе тзв. дифузно осветљење, што значи да су све фигуре на слици подједнако осветљене, или се то углавном оноси на фигуре у првом плану. Најрадије приказују теме везане за грчку и римску историју и митологију.

Жак Луј Давид, Заклетва Хорација

Водећи представник неокласицизма био је француски сликар Жак Луј Давид. Његове слике из времена непосредно пре и после Револуције представљале су образац овог стила у сликарству (Заклетва Хорација, Сократова смрт). Од времена доласка Наполеона на власт, Давид постаје његов дворски сликар и данас је углавном цењен као портретиста – Госпођа Рекамје, Наполеоново крунисање.

Жак Луј Давид, Госпођа Рекамје

Жак Луј Давид, Крунисање Наполеона Бонапарте

Једна варијанта неокласицизма појавила се и међу Србима који су живели у Војводини (тадашња Аустро-Угарска). Овај, средњоевропски неокласицизам, назива се бидермајер и не одликује се херојским, античким темама, него портретима грађана и чиновника који су приказивани у достојанственим ставовима, уз драперије и стубове. Водећи српски представник био је Константин Данил, који је осликавао иконостасе и сликао портрете.

Константин Данил, Портрет госпође Вајглинг

Константин Данил, Арханђео Гаврило и Арханђео Михаило

***

Неокласицизам је од самог почетка 19. века постао званични стил сликарских академија и својим строгим правилима спутавао је уметничку слободу. Млађи уметници били су противници овог стила, а њихову побуну означила је појава слике ''Сплав Медузе'', коју је 1820. насликао Теодор Жерико.

Теодор Жерико, Сплав Медузе

Надахнута је истинитим догађајем - спасавањем бродоломника са брода ''Медуза'' - и означила је повратак ликовном речнику барока: дијагонално – пирамидална композиција, дубина простора, драматични покрети и снажно испољене емоције, колорит добија превагу у односу на цртеж, боја се наноси у дебелим намазима (што се назива ''пастозна фактура''), појављују се оштри контрасти светла и сенке.

После ''Сплава Медузе'' започиње нови стил у уметности, назван романтизам. Као и неокласицизам, и романтизам припада тзв. ''историјским'' стиловима, јер су и његови представници окренути прошлости, али не више античкој, него националној (истовремено долази и до стварања националних покрета и до појаве националних школа у музици). У архитектури ће се то испољити кроз обнову средњовековних форми, као што је готика – добар пример за то је зграда енглеског Парламента.

Чарлс Бери, Вестминстерска палата - британски Парламент

Романтичари презиру савремену европску цивилизацију и своје надахнуће често траже и у далеким, и тада мало познатим крајевима као што су Египат, Индија, Кина или Јапан, због чега је Краљевски павиљон у Брајтону инспирисан гробницом Таџ Махал).

Џон Неш, Краљевски павиљон у Брајтону

Романтичари одбацују рационализам, сматрајући да су за уметност далеко важнији осећања, снови, интуиција и машта. Услед тога, користе и другачија ликовна средства – враћају се барокном ликовном речнику, а боја и светлост добијају предност у односу на линију

. Ежен Делакроа, Сарданапалова смрт

Ежен Делакроа, Крсташи освајају Константинопољ

Нови стил у сликарству најбоље се може уочити у делима водећег представника европског романтизма, француског уметника Ежена Делакроа. Своје надахнуће тражио је у средњовековним легендама и историјским догађајима, као и у обичајима и начину живота на Блисиком Истоку (два путовања у Алжир и Мароко, где је, према његовим сопственим речима, открио ''живу антику'').

Ежен Делакроа, Алжирске жене у харему

Ежен Делакроа, Марокански султан са пратњом

Савремени догађаји надахнули су га само једном, када је насликао композицију ''Слобода води народ''.

Ежен Делакроа, Слобода води народ

Један циклус слика Делакроа је посветио борби Грка за ослобођење од Турака (''Покољ на Хиосу'', ''Грчка издише на рушевинама Мисолонгија'').

Ежен Делакроа, Покољ на Хиосу

Ежен Делакроа, Грчка издише на рушевинама Мисолонгија

Романтичари су волели природу, због чега су у овом периоду веома популарни и пејсажи – посебно у Енглеској, где су водећи предстваници Џон Констебл (користио је блистав колорит и сликао верне слике енглеских предела) и Вилијам Тарнер (приказивао је сукоб природних елемената због чега његове слике изгледају готово апстрактно; сматра се једним од претходника импресионизма и сликарства ХХ века).

Џон Констебл, Пејсаж (''Летњи дан'')

Џон Констебл, Хеј Вејн

Џон Констебл, Пејсаж са белим коњем

Вилијам Тарнер, Последња пловидба Темерера

Вилијам Тарнер, Брод са робљем

Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина

Вилијам Тарнер, Наполеон на острву Света Јелена

Романтизам је имао свог представника и у српском сликарству – био је то песник и сликар Ђура Јакшић. Сликарство је студирао у Бечу, а узор му је био Рембрант. Његова романтичарска усмереност испољила се у његовим сликама с историјском тематиком (''Цар Лазар'', 'Цар Душан'', ''Ноћна стража'', ''Таковски устанак'', ''Бакљада кроз Стамбол капију'', ''Карађорђева смрт'').