АРХИТЕКТУРА БАРОКА

     АРХИТЕКТУРА БАРОКА

Кристофер Врен, Катедрала Светог Павла у Лондону

   

  Барок је назив којим се означва период од 1600-1750. године. Сама реч ''бароко'' шпанског је порекла и означава бисер неправилног облика или оно што је неправилно и претерано. Иако се барок у стилском погледу јасно разликује од ренесансе, постоји и једна његова варијанта која се ослања на ренесансне облике и која се назива ''барокни класицизам''. Овај вид барока био је добрим делом заступљен у Италији и Француској. 

     Иако се не могу повући неке оштре границе у периодима развоја барока, овај стил се често дели на три етапе, тако да се разликују рани (1580-1630), високи или зрели (1630-1700) и позни барок (1700-1750). Барокна уметност ће у неким европским земљама постепено прећи у своју завршну фазу која се већ издваја као посебан стил, а назива се рококо. Уметност рококоа окончала се Француском револуцијом.

АРХИТЕКТУРА БАРОКА У ИТАЛИЈИ    

Барок је у Италији добрим делом везан за контрареформацију, тј. покушај Римокатоличке цркве да, после бурног периода реформације и подела у оквиру римокатолицизма, задржи и врати своје позиције. У том циљу формиран је и језуитски ред, за који је и подигнута прва барокна грађевина - црква Ил Ђезу у Риму. Саграђена је око 1580. г, према пројектима двојице архитеката, Ђакома Вињоле и Ђакома дела Порте. Њена основа указује да се, после ренесансног периода централних грађевина са куполом, у архитектуру вратио подужни тип основе који је више одговарао католичком богослужењу. Основа цркве јасно показује да се ова црква пространог главног брода покривеног полуобичастим сводом, са капелама уместо бочних бродова и са куполом, може повезати са базиликалним типом грађевина, какве су одувек биле омиљене на латинском Западу. 

   Ђакомо  Вињола и Ђакомо дела Порта: Основа цркве Ил Ђезу, Рим

Пропорције на западној фасади ове цркве још увек указују на ренесансу, јер је висина цркве једнака ширини. Запажа се да је главни брод знатно виши од бочних бродова са капелама, због чега је ова разлика у висини ублажена додавањем спиралних подупирача или волута са стране. Најнаглашенији елемент фасаде је портал, који има двоструки оквир. Сви остали елементи су складно постављени једни према другима и чине јединствену целину. 

                                        

                                        
                                               Западна фасада цркве Ил Ђезу

Највећу новину, међутим, представља решење унутрашњег простора ове цркве. Постављање бочних капела уместо бочних бродова допринело је још већем повезивању свих елемената у једну целину. Од посебног је значаја начин на који је решено осветљење цркве: олтарски простор, намењен свештенству, обасјан је бљештавом светлошћу која долази из куполе, док је већи део цркве, намењен народу, остављен у полутами. Овакво осветљење, слично позоришном, имало је зазадатак да снажно делује на емоције верујућих и да њихову пажњу привеже за олтарски простор. Оштри контрасти између светла и сенке постаће једна од главних карактеристика барокне уметности у целини. По узору на ову цркву биће подигнуте готово све језуитске цркве у Европи а неке од цркава сличног типа налазе се и на просторима бивше Југославије.  

                                                            Ентеријер цркве Ил Ђезу    

Током 17. века, римском и италијанском уметношћу доминирала је личност Лоренца Бернинија, водећег архитекте и скулптора 17. века. Бернини је за барокни Рим значио исто што и Микеланђело за Рим у доба високе ренесансе: њему су поверавани најзначајнији архитектонски пројекти, као што је колонада пред црквом Светог Петра у Риму и уређење ентеријера ове цркве. 

                                   Црква Светог Петра у Ватикану, Рим

      

                Западна фасада Цркве Светог Петра у Ватикану                 

Након што је према Микеланђеловим плановима и корекцијама Карла Мадернa довршена нова црква Светог Петра, она је сада, уз првобитни план, добила проширење са западне стране, што јој је дало базиликални карактер (дуга је око 220 м). Ова црква, која је највећа на свету, има изглед базилике са бочним бродовима (тачније, капелама) и трансептом и прекривена је полуобличастим сводовима великог распона. Западна фасада  је широка око 150 м и подељена је на 3 спрата, од којих су прва два донекле заклоњени пиластрима, надвишеним изломљеним архитравом. 


                                                
      Карло Мадерно, основа Цркве Светог Петра у Ватикану (Рим) - корекција                                                                     Микеланђеловог пројекта

Основа цркве Светог Петра у Ватикану (Рим)

Црква Светог Петра, изометријски пресек

Одлучено је да буде изграђена и колонада која ће уоквирити простор испред ове цркве. Лоренцо Бернини је величанственој колонади дао кружни облик, и она тако симболично представља руке Цркве које прихватају вернике. Колонада,  коју чине четири реда стубова, завршава се класичним троугаоним забатом. 

                               Лоренцо Бернини, Колонада пред Црквом Светог Петра 

                   Лоренцо Бернини, колонада пред црквом Светог Петра у Ватикану,                                                                                     детаљи

              Црква Светог Петра у Ватикану са Бернинијевом колонадом

Бернини је у великој мери заслужан и за уређење ентеријера ове цркве, где се и данас налазе његов циборијум и престо св. Петра. Циборијум или табернакл има раскошне, тордиране стубове од бронзе и богату скулпторалну декорацију са позлатом, што се може видети и на престолу св. Петра. Позлата и скулпторална декорација су они елементи барконог стила чија је намена била да створе утисак раскоши, да задиве посматрача и привуку његову пажњу.

                            Детаљ ентеријера цркве Светог Петра у Ватикану (простор                                                          испод куполе,  главни брод са табернаклом) 

                                         Л. Бернини, табернакл у цркви Светог Петра у Риму

                                                     Лоренцо Бернини, престо светог Петра

Антонио да Сангало je започео, а Лоренцо Бернини довршио пројекат за Краљевско степениште у Ватикану, које повезује Бернинијеву колонаду са Апостолском палатом, тј. папском резиденцијом. 

                                              

                            Бернини и Да Сангало, Краљевско степениште, Ватикан

Бернини је за своје најзначајније архитектонско остварење сматрао језуитску цркву Св. Андрије на Квириналу (Рим). Одлучио се за централну основу у виду овала и са куполом. Нагласак jе стављен на улаз - на западној фасади, којем се приступа степеништем. Фасада је уоквирена снажним коринтским стубовима, и карактеристична је по томе што се повлачи уназад, док је ентаблатура (кровни венац) испупчена (конвексна). У унутрашњости се смењују правоугаоне и овалне нише издубљене у маси зида, чиме је остварена повезаност ентеријера. Насупрот улазу налази се наглашен и декоративно обрађен олтар, обасјан снажном светлошћу која долази са невидљивог извора. 

                      Лоренцо Бернини, основа Цркве Светог Андрије на Квириналу (Рим)

                             Лоренцо Бернини, Црква Светог Андрије на Квириналу (Рим)

                                         

                                      

                                    

                                   Црква Светог Андрије на Квириналу, изометријски пресек

        Купола цркве Светог Андрије на Квириналу (ентеријер)

                                      Западна фасада цркве Светог Андрије на Квириналу

Зрели облик барконе архитектуре може се видети у пројектима једног од најзначајнијих италијанских уметника тога доба, архитекте Франческа Бороминија. На први поглед може се видети да су Бороминијеве грађевине веома сложене и да је његово стваралаштво далеко од ренесансне строгости и једноставности. Његов најзначанији пројекат, црква Сан Карло але кватро фонтане, припада централним грађевинама са куполом. Њена основа има облик згњеченог овала или развученог грчког крста и овако необична основа одражава се и на њеној фасади.

                                              

                     Франческо Боромини, основа цркве Сан Карло але кватро фонтане, Рим

                                                

              Франческо Боромини, главна фасада цркве Сан Карло але кватро фонтане, Рим 

Одмах примећујемо да се на фасади смењују конкавне и конвексне (удубљене и испупчене) површине што, са своје стране, ствара драматичан контраст светло-тамног. Фасада је помоћу закривљеног, таласастог архитрава подељена на два спрата и има веома наглашен портал. 

        

    Црква Сан Карло але кватро фонтане, фасада и детаљи фасаде, архитрав

Сама купола почива на конкавном тамбуру и својом конвексношћу додаје још један елемент драматичности целе архитектонске композиције. Ово динамично смењивање конкавног и конвексног постаће трајно обележје његових пројеката.

     Купола цркве Сан Карло але кватро фонтане

                      Купола цркве Сан Карло але кватро фонтане, ентеријер 

Други значајан Бороминијев пројекат била је црква Сант' Иво. Има основу у облику шестокраке звезде и припада централном типу грађевина. Донекле подсећа на осмоугаоне грађевине као што је Сан Витале у Равени, и овде поново доминира ритам конкавних и конвексних маса. Једина грађевина с којом би се могла упоредити је Венерин храм у Балбеку, с том разликом што су њене архитектонске масе окренуте ка спољашњости. Овај конкавно-конвексни ритам понавља се на целој грађевини, све до високог тамбура лантерне на врху.

                   Франческо Боромини, основа цркве Сант Иво, Рим

            Франческо Боромини, црква Сант Иво, Рим, пресек      

                     

                                      Франческо Боромини, црква Сант Иво, Рим

Посматрајући Мадерново коначно решење цркве Светог Петра у Риму, Боромини је приметио да прочеље, када се посматра изблиза, заклања куполу. Овај недостатак Мадернове грађевине покушао је да исправи на свом пројекту за цркву Санта Агнеза са Пјаца Навона (Трг Навона) у Риму. Црква у великој мери подсећа на цркву Светог Петра, с том разликом што се њен доњи део повија унутра, тако да фасада не заклања куполу која је иначе висока, витка верзија Микеланђелове куполе. Драматично смењивање конкавних и конвексних маса, које су стална одлика Бороминијевиг грађевина, овде је још више наглашено постављањем кула са стране. 

Франческо Боромини, основа цркве Санта Агнеза на Пјаца Навона, Рим

Франческо Боромини, црква Санта Агнеза, Пјаца Навона, Рим

Један од најталентованијих Бороминијевих следбеника у Италији био је фратар Гварино Гварини. Он је на фасади палате Карињано у Торину поновио Бороминијево решење смењивања конкавних и конвексних површина. Занимљиво је да је цела фасада изведена од опеке.   

Гварино Гварини, Палата Карињано, Торино

***

БАРОКНА АРХИТЕКТУРА У ФРАНЦУСКОЈ

Барок у Француској достигао је врхунац у време владавине Луја Четрнаестог. У овој земљи, барок је, као уметнички стил, остварио своју основну тежњу - да све уметности буду подређене једном заједничком циљу. У овој земљи, тај циљ је било прослављање владареве личности. У Француској је, током 17. века, живело и радило неколико даровитих архитеката, који су у значајној мери били упознати са традицијама италијанске ренесансе, али и са савременим, барокним грађевинама. На почетку владавине Луја Четрнаестог приступило се завршетку реконструкције Лувра. Овога пута, требало је да се четвртасто двориште затвори са источне стране и у Француску је позвано неколико европских архитеката, међу којима је био и најславнији међу њима - Лоренцо Бернини.

Бернинијев пројекат за источну фасаду Лувра  

Бернинијев пројекат био је, међутим, исувише грандиозан, тако да би овај источни део, у случају да је прихваћен, потпуно заклонио остатак Лувра. Због тога је одлучено да посао буде поверен тројици француских уметника - Лују Левоу, дворском архитекти, сликару Шарлу Лебрену и познаваоцу антике Клоду Пероу. Данас се коначан изглед ове, источне фасаде, приписује Клоду Пероу, који је био надахнут римском архитектуром. Средишњи део решен је као прочеље римског храма, а крила као бочне стране тога храма. Пошто Лувр има три спрата, приземље је обрађено као подијум храма, а два преостала спрата вешто су заклоњена колонадом удвојених стубова.  Овакав пројекат означио је победу ''класицизма'' над барокном уметношћу како је она схваћена у Италији. 

       Источна фасада Лувра (данашњег музеја, а некадашње резиденције француских краљева) 

Слична обележја појавиће се и на највећем подухвату предузетом у то време - на изградњи дворца Версај недалеко од Париза. Луј Четрнаести желео је да његова резиденција својим сјајем засени све остале европске дворове. Све уметничке радове на овом дворцу надзирао је сликар Шарл Лебрен. Версај је почео да гради Луј Лево, а наставио га је Жил Ордуен Мансар. Према његовом пројекту, фасада главног дела развучена је у ширину и по многоме подсећа на источно прочеље Лувра. Читав средишњи део има једну једину просторију, а то је Галерија или Дворана огледала. из које се иде у Салон рата с једне и у Салон мира са друге стране. 

                                                   Дворац Версај, главна фасада

         

                                                 

                                               Дворац Версај, Галерија огледала

Версај, Салон рата     

Версај, Салон мира

Посебну вредност дворца Версај представља његов парк, који је уредио Андре Ленотр. У парку, који је замишљен као нека врста просторија под ведрим небом, доминира строгост и геометризација, али он, истовремено, обилује разним базенима, водоскоцима, статуама, фонтанама и вештачким пећинама, који су често служили као позорница за свечаности које је краљ изузетно волео. 

                                                      Андре Ленотр, Версај, дворски парк

Жил Ордуен Мансар је у Версају радио под строгим Лебреновим надзором и у великој мери био je спутан претходним решењима. Мансаров лични стил може се у већој мери видети на Цркви инвалида у Паризу. Црква је изграђена по жељи краља Луја Четрнаестог и замишљена је као  централни део већег комплекса, који је обухватао читав низ објеката , намењених за смештај ратних и војних инвалида.

Комплекс грађевина са Црквом инвалида 

 . 

    

           

                      Жил Ордуен Мансар, Црква инвалида, Париз

На њеном пројекту очигледан је утицај цркве Светог Петра у Риму - њена основа има облик грчког крста са четири капеле у угловима између кракова, док њена фасада подсећа на источно прочеље Лувра. 

Жил Ордуен Мансар, основа Цркве инвалида

Жил Ордуен Мансар, купола на Цркви инвалида

       

Иако подсећа на Микеланђелову, купола се истиче својом виткошћу и висином - постављена је на два тамбура и завршава се лантерном на врху. Два тамбура са прозорима била су неопходна да би се дала светлост насликаној небеској слави у унутрашњости. 

                                 

     
           Жил Ордуен Мансар, купола Цркве инвалида, ентеријер  

Класицистичка страна барока била је прихваћена и у Енглеској, чији је први значајан архитекта, Иниго Џонс, на почетку 17. века по узору на ренесансне палате пројектовао Вајтхол Палас (палата за свечане пријеме) у Лондону.

                                                     Иниго Џонс, Вајтхол Палас

Овај класицизам прихваћен је и на катедрали Светог Павла у Лондону, коју је пројектовао Кристофер Врен. Био је аристократског порекла и добио је одлично образовање. Озбиљно се бавио астрономијом и неке његове радове високо је ценио Исак Њутн. Међутим, Врен је био посвећен и архитектури и у тој области се посебно истакао након великог пожара који је захватио Лондон 1666. године. Обновио је многе цркве, а његов најзначајнији пројекат је катедрала Светог Павла у Лондону. Врен је, на неки начин, пројектовао англиканску верзију римске цркве Светог Петра. Изглед ове цркве показује да је Врен познавао и ренесансну и барокну архитектуру. 

              Кристофер Врен, катедрала Светог Павла у Лондону

У основи, катедрала има облик базилике са трансептом, над чијом се укрсницом уздиже купола. Уместо бочних бродова, има капеле, од којих је свака покривена малом куполом. Ове мале куполе споља нису видљиве. Испод катедрале налази се огромна крипта, која обухвата готово читав простор катедрале и највећа је у европској архитектури. 

Кристофер Врен, основа катедрале Светог Павла у Лондону

Грађевином доминира купола, која се истиче чак и кад се посматра из близине. Купола (111 m) у великој мери подсећа на Брамантеов Темпјето, а лантерна на куполи и горњи део звоника указују на утицај Бороминијеве цркве Свете Агнезе.

          Кристофер Врен, катедрала Светог Павла у Лондону, купола

Барокне грађевине које су настајале у осталим деловима Европе у већој или мањој мери понављају решења која су већ виђена у Италији и Француској. Као једна од најзначајнијих средњоевропских цркава истиче се црква Светог Карла Боромејског у Бечу, дело архитекте Јохана Фишера фон Ерлаха. 

                 

                   Јохан Фишер фон Ерлах, црква Светог Карла Боромејског, Беч

Она показује утицај Бороминијеве цркве Свете Агнезе, а портик (трем) је преузет са Пантеона. У симетричне, конкавне делове фасаде смештени су веома високи стубови који су настали по узору на Трајанов стуб у Риму. Ова црква показује вештину архитекте да класично, римско наслеђе прилагоди савременим захтевима. У целини посматрано, Црква светог Карла представља комбинацију класичних и барокних елемената: класични елементи су јасно  видљиви на фасади, док основа има облик овала и подсећа на нека Бернинијева и Бороминијева решења, са бочним кулама и капелама. Купола се уздиже са овалног постоља.

  

        Основа цркве Светог Карла Боромејског

              

               Јохан Фишер фон Ерлах, црква Светог Карла Боромејског, Беч

               Барокна архитектура у Француској прећи ће, половином 18. века у архитектуру рококоа. За овај, завршни период барока, карактеристична је изградња двораца и замкова мањих димензија и са знатно скромнијим и уздржанијим фасадама, али са изузетно раскошним ентеријерима, какви су били по укусу француске аристократије. У ентеријерима доминирају овални салони са благо засвођеним таваницама. Коришћена је позлата и пастелне боје као и намештај богатих, криволинијских облика. Као типичан пример може да послужи Отел де Субиз у Паризу.  

                                                       Отел Де Субиз, Париз

                          

                

             

   Отел Де Субиз, ентеријер (салони )