AРХИТЕКТУРА XIX ВЕКА

AРХИТЕКТУРА XIX ВЕКА

Антонио Гауди, катедрала ''Света Породица'' (''Sagrada Familia''), Барселона

Неокласицизам

За период краја 18. и почетка 19. века карактеристична је побуна против раскоши и претеране декоративности барока и рококоа. На овакво становиште утицала су значајна археолошка открића, као што је откопавање античких градова Помпеје и Херкуланума, као и превођење Хомерових епова, Илијаде и Одисеје, на европске језике. Ове околности довеле су до стварања нове естетичке теорије: пруски теоретичар Јоаким Винкелман сматра да је савршена лепота остварена у делима античких уметника, што је значило да савремени уметници треба само да опонашају велике античке узоре. Осим тога, рационализам и строга једноставност античке уметности били су у складу и са расположењем духа у Француској у годинама пред револуцију. Како у сликарству и скулптури, тако се и у архитектури започело са опонашањем античких узора, без обзира на стварну намену и функцију грађевина, тако да је постала уобичајена појава да јавне зграде као што су берзе, банке, библиотеке, па чак и стамбене куће добију изглед античких храмова.

Чизвик Хаус

Чизвик Хаус, основа

Лорд Барлингтон и Вилијем Кент, Чизвик Хаус, западни Лондон

Раскид са традицијом барока и рококоа најпре се догодио у Енглеској, када је крајем 18. века подигнута Чизвик хаус, дело лорда Барлинтона и Вилијема Кента. Ова вила представља реплику Паладиове Виле Ротонде, што значи да има квадратно језгро (са октогоналним, осмоугаоним средишњим салоном) и четири идентична прочеља, слична прочељима античких храмова.

Томас Џеферсон, Монтичело, Шарлотесвил, Вирџинија

Овај паладијевски стил ускоро ће се пренети и у Сједињене Државе, где ће постати познат под називом џорџијанског стила. Најзначајнија грађевина подигнута у џорџијанском стилу била је кућа Томаса Џеферсона у Шарлотесвилу, Вирџинија (''Монтичело''). Џеферсон је, иначе, и дизајнирао ову резиденцију.

Монтичело

Крајем 18. века створен је и тзв. ''енглески'' врт, као супротност строгом и геометријском француском врту. У енглеском врту, све треба да делује природно и непланирано; осим тога овакав врт треба да обилује разноликошћу, тако да је честа појава малих храмова у жбуњу, вештачких рушевина и сл.

Неколико примера тзв. ''енглеског врта''

За то време, најзначајније грађевине у Француској подижу се у неокласицистичком стилу, који опонаша антику. Један од таквих пројеката била је црква Сен Женевјев, дело Жак Жермен Суфлоа, данас позната као Пантеон у Паризу. Има строге, глатке и мирне површине, а прочеље представља реплику прочеља античких римских храмова. Његова купола изведена је под директним утицајем куполе на катедрали Светог Павла у Лондону, што сведочи о све већем значају Енглеске за европску архитектуру.

Основа Пантеона у Паризу

Жак Жермен Суфло, црква Сен Женевјев, ''Пантеон'' у Паризу

Полазећи од античких узора, пројектована је и црква Мадлен (Пјер Александар Вињон) и капија Карусел (Тријумфална капија) у Паризу (Жан Шалгрен).

Пјер Александер Вињон, црква Мадлен у Паризу

Жан Шалгрен, Тријумфална капија, Париз

У стилу неокласицизма пројектована је и зграда Британског музеја у Лондону (Роберт Смајрк) и Бранденбуршка капија у Берлину. Дело је архитекте Карла Лангханса и требало је да представља тачну копију Пропилеја са атинског Акропоља.

Роберт Смајрк, Џон Расел Поуп, зграда Британског музеја у Лондону

Карл Лангханс, Бранденбуршка капија у Берлину

Упоредо са обновом антике, тј. упоредо са неокласицизмом, почетком 19. века јавља се и романтизам који је, за разлику од неокласицизма, индивидуалност, емоције, машту и интуицију сматрао основним полазиштем за уметничко дело. Романтичари су се побунили против неокласицизма и академизма, сматрајући да њихова строга и јасна правила спутавају уметничку слободу. У складу са овим расположењем било је и повећано интересовање за националну прошлост, посебно за средњи век. Како су у Енглеској, Француској и Немачкој сматрали да је њихов национални стил готика, сасвим је природно што је у овим земљама дошло до обнове готичке традиције у архитектури. Као типичан пример може да послужи зграда енглеског Парламента (''Вестминстерска палата'') у Лондону. Дело је архитекте Чарлса Берија и дугачка је преко 270 м; има око 1000 просторија, а у њеној силуети доминира хоризонтала, што је у супротности са готичким вертикализмом. И поред тога, њена фасада обилује готичким торњевима и готичким конструктивним елементима (контрафоре, стрми кровови), што ни најмање није у складу са унутрашњим распоредом и функцијом грађевине.

Чарлс Бери, Вестмонстерска палата - енглески Парламент, Лондон

Поред интересовања за готику, романтичаре је занимала и архитектура далеких и егзотичних земаља, посебно архитектура Блиског и Далеког истока. Ова тенденција се може видети на Краљевском павиљону у Брајтону, који је пројектовао Џон Неш. Био је инспирисан архитектуром Индије, посебно гробницом Таџ Махал, за који се тада веровало да припада некој индијској ''готици''.

Џон Неш. Краљевски павиљон у Брајтону

У Француској је из тог периода најзначајнија зграда париске Опере, дело архитекте Шарла Гарнијеа. На њој се види мешавина неколико стилова: главна фасада са двојним стубовима подсећа на прочеље Лувра (ренесанса), али је обиље декорације, позлате и рељефа везује за необарокни стил, којем припада и криволинијско степениште у унутрашњости.

Шарл Гарније, Опера, Париз

Уопштено, могло би се рећи да је за архитектуру 19. века, посебно у његовој 2. половини, карактеристичан еклектицизам као мешавина неколико стилова уклопљених у једну целину или у смислу подражавање ранијих стилова, без обзира на намену и функцију грађевине.

Неколико фасада урађених у стилу арт нуво

Једна група млађих уметника побунила се против историјских стилова и одлучила да створи нови систем декоративних елемената, базиран на стилизованим природним облицима и криволинијској, сложеној орнаментици. Тај покрет је назван ''арт нуво'': највећи допринос дао је у области примењених уметности (декорација ентеријера, намештај, посуђе, одећа), а у архитектури има свог представника у оригиналном и маштовитом стваралаштву Антонија Гаудија.

Антонио Гауди био је инспирисан разним традицијама - готичком, арапском и старом шпанском, али је он знао како да те елементе обради на нов начин и прилагоди новим потребама. Пројектовао је, између осталог, и стамбене куће, као што је Каза Мила у Барселони.

Антонио Гауди, Каза Мила, Барселона, екстеријер и детаљи ентеријера

На њој се уочава намерно избегавање сваке равне површине, правих линија или симетрије било које врсте. Благо усталасана фасада оставља утисак да је моделована од меког материјала, а не од тесаног камена од којег је заправо начињена.

Црква Sagrada Familia, основа

Црква ''Саграда Фамилија'' или ''Света Породица'' у Барселони представља грандиозан Гаудијев пројекат за који је мало вероватно да ће икада бити довршен. Наглашен вертикализам и богата декорација различитог порекла чине од ове цркве, иако недовршене, симбол Барселоне.

Антонио Гауди, црква Sagrada Familia у Барселони, екстеријер и детаљи ентеријера

У другој половини 19. века све чешће долази до примене нових материјала у архитектури. На пример, гвожђе је први пут користио Анри Лабрус приликом пројектовања библиотеке Сен Женевјев у Паризу. Гвоздени стубови постављени су на камена постоља и носе гвоздене лукове који су, у складу са тадашњом модом и готичким узорима, украшени чипкастом орнаментиком.

Анри Лабрус, библиотека Сен Женевјев, Париз

Гвожђе је користио и Џозеф Пакстон пројектујући Кристалну палату у Лондону, намењену једној од првих светских изложби. Коришћени су гвоздени стубови и лукови, а међупростор је испуњен стаклом, што ствара ефекат џиновске стаклене баште.