СВЕТЛОСТ И СЕНКА КАО ЕЛЕМЕНТИ СЛИКАРСКОГ И СКУЛПТОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА

СВЕТЛОСТ И СЕНКА КАО ЕЛЕМЕНТИ СЛИКАРСКОГ И СКУЛПТОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА





Ово предавање ће вас укратко упознати са значајем светлости и сенке или, другачије речено, светло-тамног у ликовним уметностима. Јасно и приступачно излагање о овим елементима ликовног дела можете пронаћи у вашим уџбеницима – ''СВЕТЛОСТ И СЕНКА КАО ЕЛЕМЕНТИ СЛИКАРСКОГ И СКУЛПТОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА'', а ове моје белешке могу да вам послуже као допуна или као олакшица за разумевање ових појава.

Светлост је, као појава, одувек изазивала дивљење и интересовање људи. За њу се везивала појава живота, она је значила оптимизам, радост, победу добра, божанску моћ... Довољно је да се сетимо да на самом почетку Библије, читамо оне незаборавне речи: ''И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост''. Светлост је овде, наравно, метафора за силе добра и за божанско начело, због чега се јасно раздваја од таме. У хрићанској иконографији, како на Истоку, тако и на Западу, рај се увек приказује као место светлости, на којем више не постоји никаква тама. Најзад, знамо да су се најранијим цивилизацијама Сунцу и сунчевој светлости људи клањали као божанствима.

                                               

                                           Гистав Доре: ''Нека буде светлост!''

                 

                     Микеланђело, Одвајање светлости од таме, свод Сикстинске капеле    

У нашем окружењу можемо разликовати две врсте светлости – природну и вештачку. Природна је, наравно сунчева светлост, а вештачка може имати различите изворе – сијалице, ватру, свеће, бакље... Светлост се може распростирати директно (са свог извора) или индиректно (када се одбија од неке површине).

У архитектури и скулптури, уметничко дело је непосредно изложено деловању светлости, како природне, тако и вештачке. Осим тога, знамо да на архитектонском објекту постоје отвори, тј. врата и прозори, кроз које светлост допире у ентеријер и ту може стварати посебне ефекте. Добро вам је познат пример из цркве Свете Софије у Цариграду, где прозори, густо распоређени у подножје куполе, пропуштају светлост и тако стварају утисак да купола лебди, одвојена од остатка цркве.

     
                          
       

                          Купола цркве Свете Софије у Цариграду
Сетимо се, на пример, светлости која продире кроз витраже на готичким катедралама и изазива ефекте на површинама у ентеријеру

             
                                    

                                Ентеријер катедрале Нотр Дам у Паризу

Погледајте и овај пример из модерне архитектуре и начин на који је велики архитекта Ле Корбизје искористио ефекте разнобојне светлости да би оплеменио и обогатио једноставне, строге зидне површине у ентеријеру ове капеле.

                            

                            Ле Корбизје, ентеријер капеле у Роншану
Светлост у скулптури не игра онако активну улогу као у сликарству. Скулптор узима у обзир светлост, за њега је од великог значаја место на којем ће се скулптура налазити и на који ће начин бити осветљена, али он не приказује светлост. Другим речима, скулптор обликује одређене масе које ће бити, у већој или мањој мери, изложене деловању светлости. Ово деловање светлости на скулптуру може изазвати различите ефекте, и није безначајно да ли ће се статуа налазити напољу, под пуном сунчевом светлошћу, или у ентеријеру, где ће најчешће бити изложена вештачком осветљењу.

                                  

                                    Донатело, Еразмо Гатамелата, са трга у Падови

Смењивање светла и сенке на скулптури остварује се смењивањем испупчених и удубљених маса. Веома је важан и материјал који уметник користи јер ће, као што знамо, различити материјали на различите начине реаговати на деловање светлости.

 
                                      

                                          Средњовековне скулптуре од дрвета

Мермер, на пример, одлично и упија, и одбија светлост, због чега се на површини мермерне статуе стварају врло динамични односи светла и сенке. Драматичан начин смењивања осветљених и затамњених површина посебно су користили скулптори барока. Најзад, неки од њих су своје статуе обасјавали светлошћу која долази са невидљивог извора и тиме постизали посебне ефекте: скулптура Ђанлоренца Бернинија, ''Занос свете Терезе'', обасјана је жутом светлошћу која долази са једног таквог, невидљивог извора, што код посматрача ствара утисак да статуа лебди испред њега.
                                           

                                        Ђанлоренцо Бернини, Занос свете Терезе

У сликарству, природна светлост је – као што смо видели - од највеће важности у техници витража – ова техника је настала у периоду готике и не може се ни замислити без присуства природне светлости.
Сликари такође стварају и илузију светлости на слици, односно, они стварају илузију директних или индиректних извора светлости. Када сликар приказује предмет осветљен директном светлошћу, његови обриси бивају јасни, а колорит појачан. Овакав начин сликања користили су уметници барока, а посебно италијански сликар Каравађо и његови следбеници.

                                
                                       Каравађо, Вечера у Емаусу

                    

Када уметник користи индиректну или дифузну светлост, онда су контрасти светла и сенке благи а боје губе на интензитету; обриси фигура или предмета су мање оштри, због чега се ствара утисак да се стапају са атмосфером којом су предмет или фигура окружени. Овај начин сликања користио је Леонардо да Винчи, али и већина ренесансних сликара.


                            

                              Пјеро дела Франческа, Васкрсење Христово


Деловање светлости на људе, предмете, природу и објекте у њој посебно су проучавали сликари 19. века, данас познати као импресионисти. Они су уочили да се количина светлости у природи непрестано мења и да се, у зависности од њеног интензитета, мењају и предели, објекти или фигуре које посматрају.

                                            



                                             

                            Клод Моне, две слике из циклуса ''Руанска катедрала''
Најзад, поменимо да је коришћење сенки на делима неких сликара било пресудно не само за стварање утиска тродимензионалности, него и за постизање посебне атмосфере напетости, претње и неизвесности.

             
                                     

                              Ђорђо Де Кирико, Тајна и меланхолија улице
Светло и сенка стварају једно од најважнијх начела компоновања – контраст. Контраст се појављује у свим областима ликовног стваралаштва – у сликарству, скулптури, архитектури, примењеним уметностима, графици, а такође и у визуелним медијима као што су фотографија или филм. Контраст се може остварити на различите начине: супротстављањем већих облика мањим, виших нижим, глатке и храпаве површине, статичне и динамичне форме, различитим колористичким односима, односима пуних и празних маса... Контраст светлости и сенке од посебне је важности у ликовним уметностима, јер уметник тиме устиче важност одређеног предмета, лика или радње, остварујући динамичну и визуелно узбудљиву композицију.
У  појединим раздобљима, посебно у периоду маниризма и барока, уметници су посебно наглашавали контраст светло тамног, наглашавајући тиме и драматичност приказане теме или мотива. Примењујући илузију директне или индиректне светлости, они су на сликама користили овај контраст да би створили атмосферу испуњену напетошћу, драматиком и емотивним набојем.

                                           
                                             Ел Греко, Покајање светог Петра

                                      

                                             Каравађо, Позивање светог Матеја

Не, не очекујем да ово научите онако, као што се обично уче лекције које се одговарају, али би било добро да прочитате, јер следи један задатак за вас!

ЗАДАТАК: 
Пронађите сами једну слику – или скулптуру – на којој светлост игра значајну улогу, или, слику на којој су наглашени контрасти светла и сенке. Може да буде дело неког од уметника који су овде поменути, или некога другог. Покушајте да је анализирате, да наведете ком периоду припада, да установите какав је тип светлости уметник користио, шта је њоме истакао и шта је, насупрот томе, оставио недовољно осветљено – у сенци, напишите какве емоције – или асоцијације – слика изазива у вама.