УМЕТНОСТ ПРАИСТОРИЈЕ

СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ

Криза коју је Византија преживљавала у 1. половини 13. века погодовала је успону младе српске државе, који  почиње крајем 12. века,  у време Стефана Немање и његових наследника.

У српској средњовековној уметности формирала су се три стила:

Рашки, који обухвата грађевине настале крајем 12. и током 13. века, али и неке цркве које су настале у 14. веку; назив је добио по томе што се већина цркава подигнутих у овом стилу налази у сливу Рашке, недалеко од тадашње престонице, града Раса, поред данашњег Новог Пазара.

Српско - византијски: јавља се од времена владавине краља Милутина (80-те године 13. века) и траје током 1 половине 14. века; припадају му цркве које су подигнуте на тадашњим јужним територијама српске државе.

Моравски: трајао је од времена Маричке (1371) и Косовске битке (1389), до пада Смедерева (1459). Назив је добио по томе што се цркве које су тада подигнуте налазе у долинама Велике и Западне Мораве.

РАШКИ СТИЛ

Иако се српска држава од самог почетка налазила под великим културним утицајем Византије, први Немањићи су градитеље својих цркава, зидаре и клесаре, доводили из приморских градова Зете, из Бара и Котора. Пошто је Приморје увек било под снажним утицајем Италије, тако се и у архитектури рашких цркава запажа утицај италијанске романике. Напротив, уметници који су у унутрашњости ових цркава сликали фреске, убрајали су се у најбоље византијске сликаре и долазили су у Србију из Солуна и Цариграда. На тај начин је у рашком стилу остварена јединствена синтеза источне и западне уметничке традиције.

Особине рашког стила јасно се могу видети на Богородичиној цркви манастира Студеница. Подигнута је крајем 12. века као задужбина Стефана Немање, а по својој основи је једнобродна грађевина са куполом. У поткуполном простору се са обе стране (северне и јужне) налазе проширења у виду ходника или вестибила са сопственим порталима (подсећа на попречни брод или трансепт романичких базилика, а пошто су се ту налазиле певнице, назива се ''певнички трансепт'').

Богородичина црква у манастиру Студеници, поглед са североисточне стране

Основа Богородичине цркве у Студеници

Богородичина црква у Студеници, поглед са истока - поткуполни простор са певничким трансептом

          Фасада Студенице израђена је од блокова белог мермера и декорисана у романичком стилу: испод кровног венца налази се фриз аркадица на конзолама, које прате косину кровова. Највећи број декоративних елемената налази се на главном, западном порталу и на троделном олтарском прозору – трифори. 

                      

                      Детаљ са студеничке фасаде - северни портал и фриз аркада испод кровног венца  

Западни портал је дубоко усечен у масу зида и украшен плитким рељефима са биљним и животињским мотивима. У лунети се налазе фигуре Богородице са Христом и два арханђела, рађене у високом рељефу, који готово да прелази у пуну пластику. Олтарски прозор – трифора украшен је плитким рељефима са лозама, врежицама и животињским фигурама. Декоративни елементи који се виде на овој трифори и западној фасади подсећају на мотиве који се сусрећу у најважнијем илустрованом рукопису тога доба, Мирослављевом Јеванђељу. 

  

                Западни, главни портал у Богородичиној цркви у Студеници

                             Олтарски прозор - трифора - на Богородичиној цркви у Студеници
        
            Уопштено говорећи, рашке цркве су једнобродне грађевине са припратом и куполом на коцкастом постољу, троделним или једноделним олтаром и мирним, једноставним и омалтерисаним фасадама, без много декоративних елемената. У наредним деценијама, рашке цркве добијаће још више бочних елемената, тако да се не појављује само певнички трансепт, него и бочне капеле. 

                                                     Црква манастира Жича

           На неким црквама, као на цркви манастира Сопоћани, сви бочни елементи, тј. и капеле и певнички трансепт, затворени су заједничким зидом и прекривени заједничким кровом, тако да црква, споља посматрано, већ сасвим подсећа на тробродну романичку базилику.

   
                                                    Црква манастира Сопоћани

Сличност са романичким грађевинама испољиће се и на једном споменику који је подигнут у 14. веку, али такође припада рашком стилу. То је црква манастира Дечани код Пећи. Подигнута је као задужбина Стефана Дечанског и цара Душана и то је највећа српска средњовековна црква. Висока је око 30 м, због чега се и назива ''Високи Дечани''. Ктитори су желели да њихова задужбина подсећа на задужбину родоначелника династије, Стефана Немање, тј, на Студеницу. Цркву је градио фрањевачки калуђер Вита из Котора и она споља изгледа као петобродна базилика са тробродном припратом и куполом. Фасаде су рађене од жућкастог и ружичастог мермера, а својом декорацијом – фризом аркада, трифорама и порталима – подсећају на студеничку. 

  

                                  Црква манастира Високи Дечани

                                     РАШКО СЛИКАРСТВО - МОНУМЕНТАЛНИ СТИЛ

Иако је романички утицај био веома снажан у рашкој архитектури, фреске које су сликане у овим црквама рађене су у византијској традицији. По свему судећи, у првој половини 13. века у Србији су радили најбољи византијски сликари из Солуна и Цариграда. Они су овде, у рашким црквама, створили нови, тзв. монументални стил византијског сликарства. Први пример овог стила видимо у Студеници, где се, уједно, први пут налазе и натписи писани на ћирилици, а не на грчком језику, као што је до тада био обичај. Једна од најлепших студеничких фресака је ''Распеће Христово'' и на њој се јасно могу пратити одлике новог стила.

            Фреска ''Распеће Христово'', Богородичина црква у Студеници 

Велике и нерашчлањене зидне површине у рашким црквама створиле су могућност да фреске добију велике формате; њихов главни мотив је крупна људска фигура, мирна и крајње уздржаних покрета, без гестикулације и испољавања емоција, са драперијама које у широким наборима прате облике тела. Облици су дефинисани јасном, непрекинутом контуром, а боја се наноси у широким површинама, уз благе прелазе из светлости у сенку. Позадина је неутрална, плава или златна.

Следећу етапу у развоју рашког сликарства представљају фреске из манастира Милешева, међу којима се посебно издвајају ''Мироносице на гробу Христовом'', са чувеном фигуром Белог анђела. На овој фресци, сликар је све подредио главној фигури, анђелу који седи на камену, тако да се и жене – мироносице, и војници, чувари гроба, налазе на самој периферији слике и знатно су мањих димензија. Лик Белог анђела, чије је лице зналачки моделовано комбинацијом тамнозелених сенки и ружичасте боје на јагодицама, издваја се својом необичном телесном лепотом. Чувени археолог, Артур Еванс, рекао је да ништа што је насликао Ђото, не може да се упореди са лепотом Белог анђела.

 Фреска ''Мироносице на гробу Христовом'', црква манастира Милешева

 Бели анђео, са фреске ''Мироносице на гробу Христовом'', Милешева

                                           Бели анђео, детаљ, Милешева

                       Портрет светог Саве из цркве манастира Милешева

Врхунац рашког стила представљају фреске из манастира Сопоћани, насликане око 1260. године. Велики број светски познатих историчара уметности сматра да је огромна фреска ''Успење Богородице'' са западног зида најлепша и највреднија слика европског 13. века. На фресци је приказан велики број фигура, које су распоређене по дубини простора, у неколико планова. У позадини су насликани архитектонски елементи, што још више продубљује простор слике. Средишњи део чине фигуре главних учесника: тело Богородице на одру, апостоли и фигура Христа. Сопоћански уметник је обично главне ликове груписао тако да својим положајем стварају облик троугла, постављајући главну фигуру, обично фигуру Христа, у средину. Тако је поступио и у овом случају: средишња, Христова фигура, није наглашена само својим положајем, него и фигурама анђела, распоређеним тако да својом формом понављају облик Христовог ореола. Споредне фигуре овде нису померене ка периферији, нити су умањене, него је свака добила одговарајуће место у простору, уносећи равнотежу у композицију. Фигуре су крупне и атлетски снажне, са драперијама које прате и облике и покрете тела. Ове крупне фигуре, уздржаних покрета и емоција, које толико подсећају на античке хероје, упућују да је сликарство Сопоћана надахнуто хеленистичком, класичном прошлошћу. Према многим мишљењима, у сопоћанском храму је непознати, најбољи сликар 13. века насликао своја најбоља дела.

             Фреска ''Успење Богородице'',  црква манастира Сопоћани

 Свети апостол Јован Богослов, црква манастира Сопоћани, фреска названа ''српска Мона                                                                                  Лиза''

СРПСКО – ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ

У последњим деценијама 14. века, од времена владавине краља Милутина, српска држава се проширила према југу и, преко Епира, Тесалије и Македоније, дошла у непосредни додир са Византијом. Из српске архитектуре ишчезавају романички, а уместо њих појављују се византијски утицаји. Цркве подигнуте (или обновљене) у том периоду припадају типу такозваних централних грађевина и, према византијском узору, добијају облик уписаног грчког крста: средишњи, највиши део, конструисан је у облику грчког (једнакокраког) крста и надвишен сводовима. На пресеку два крака крста, тј. на пресеку сводова уздиже се купола на високом тамбуру. Кракови крста су са свих страна затворени помоћним, нижим просторијама, тако да се у основи добија облик крста уоквиреног квадратом (или правоугаоником). 

Црква ''Св. Јован Канео'' на Охриду (византијска архитектура) - на илустрацији се јасно види како изгледају цркве са основом у облику уписаног крста и куполом.

Веће цркве припадају тзв. развијеном типу и обично имају 5 купола, тј. главну куполу на пресеку сводова коју носе слободно стојећи стубови и четири мање куполе, постављене изнад помоћних просторија. Мање, једнокуполне цркве обично припадају тзв. сажетом типу, тј. куполу носе ступци наслоњени уз зидове.

Црква Богородица Љевишка у Призрену представља пример грађевине уписаног крста развијеног типа, са пет купола; приметно је да црква има бочне елементе, тј. бочне бродове, пошто је подигнута на темељима старије базилике; према томе, овде је њен централни део – некадашњи главни брод, решен као централна грађевина у облику уписаног крста са пет купола. Са западне стране има кулу звоник, једну од најлепших у српској архитектури. 

  

                               Црква Богородице Љевишке у Призрену 

       Фасаде ових грађевина, и у Србији и у Византији, рађене су од наизменичних слојева камена, малтера и опеке и немају много декоративних елемената, осим што се поједини делови, као што су портали или прозори, наглашавају радијално постављеним опекама и опекама посебних облика (меандар, рибља крљушт, цевчице, лончићи).

                                       Детаљ са фасаде Грачанице 

                      

Најважнији споменик ове групе је црква манастира Грачаница код Приштине. Подигнута на самом почетку 14. века, она својом оригиналном основом представља јединствену грађевину на целокупном простору византијске културне сфере. У основи Грачанице постоје два крста, при чему је онај унутрашњи, мањи и виши, уписан у нижи и већи крст. Црква има пет купола и све куполе имају високе тамбуре, чиме се наглашава вертикализам грађевине: доња зона је затворена, компактна, коцкаста маса, а затим се, степеничастим постављањем сводова и купола, остварује жива и динамична игра архитектонских маса. Изглед силуете нарушава незграпна припрата (која је накнадно дозидана), док је ентеријер, због великог броја носача (стубова и зидова) недовољно прегледан и осветљен.

                                     Црква манастира Грачаница

Сликарство Милутиновог доба укључује се у онај ток византијског сликарства који је познат као ''ренесанса Палеолога''. На Милутиновом двору радила су двојица солунских сликара, Михаило и Евтихије, који су у Србију донели нови, тзв. ''наративни'' стил у фреско – сликарству. Пре него што су постали дворски сликари, ови уметници радили су фреске у цркви Богородице Перивлептос (или цркви Св. Климента, како се још назива) у Охриду. На први поглед уочићемо да је сликарство Михаила и Евтихија потпуно различито од грандиозних фресака монументалног стила: фреске сада добијају мање формате и на њима се слика знатно већи број фигура. Често се догађа да сцене нису раздвојене, и да се непосредно надовезују једна на другу, да се у оквиру једне слике приказује и по неколико догађаја; у сцене се сада укључује велики број споредних ликова, они добијају живе и динамичне покрете, а гестовима и изразима лица снажно испољавају емоције.

Другим речима, уметник као да се труди да одређени догађај пренесе посматрачу са што више појединости, динамике и драматичности, због чега је овај стил и назван наративним.  Колорит је сировији, контрасти светла и сенке су знатно израженији. Простор слике се такође продубљује, и у позадини се обично слика пејсаж, ентеријер или детаљи архитектуре. 

Михаило и Евтихије, фреска ''Ругање Христу'', црква Светог Ђорђа, Старо                                                                                Нагоричино

Михаио и Евтихије, фреска ''Ваведење Пресвете Богородице'', фреска у цркви Светог                         Јоакима и Ане (''Краљева црква'') у манастиру Студеница

Михаило Астрапа, портрети Немањића из цркве Богородице Љевишке у Призрену

Михаило и Евтихије, портрети краља Милутина и краљице Симониде, црква                                                                      манастира Грачанице

У овом периоду настале су и фреске манастира Дечани. Има их око 1000 и на њима је радио велики број сликара, због чега су неуједначеног квалитета. С обзиром да су овде приказане и неки циклуси који се иначе ретко могу видети, дечанске фреске су далеко занимљивије по свом иконографском богатству, него по својим ликовним вредностима.

Фреске ''Распеће Христово'' и ''Васкрсење Христово'' из цркве манастира Високи                                                                             Дечани

МОРАВСКИ СТИЛ

После пораза у Маричкој и Косовској бици, српско племство настанило се у долинама Велике и Западне Мораве, где је настао последњи, трећи стил у српској средњовековној уметности; назван је моравским, пошто су грађевине које му припадају подигнуте у сливу Велике и Западне Мораве. Премда су цркве које су тада подигнуте прилично скромних димензија, овај стил се сматра најоригиналнијим у српској средњовековној уметности.

Моравске цркве грађене су према светогорским узорима, тако да имају облик тролиста или триконхоса, сажетог или развијеног типа: овај тип цркава сличан је грађевинама у облику уписаног грчког крста, с том разликом што уместо једне, олтарске апсиде на истоку, има и по једну апсиду са северне и јужне стране, где су смештене певнице. Моравске цркве имају ужу и вишу силуету него цркве претходног периода, куполе добијају високе, витке тамбуре. Пошто су углавном скромних димензија, најчешће имају само једну куполу –Лазарица, Љубостиња, Каленић. Петокуполне су само Раваница и Манасија (Ресава - Манасија се издваја и по томе што је једина црква у овој групи чија је фасада израђена од блокова тесаног камена и има чак и неке романичке декоративне елементе.

Црква манастира Раваница

                                     Црква манастира Ресава - Манасија

Као и у претходној стилској групи, све цркве моравског стила, изузев Манасије, имају фасаде од наизменичних редова камена, малтера и опеке, али су, за разлику од њих, добиле веома богату декорацију. Раскошну и разноврсну декорацију моравских фасада најбоље ће илустровати црква манастира Каленић. Њене фасаде рашчлањене су и по хоризонтали (кордонски венци), и по вертикали (лезене и колонете уз преломне ивице зидова). Прозори и портали украшени су плитким рељефима у виду испреплетане траке (моравски преплет), орнамената, биљних и животињских мотива, па чак и људске фигуре (фигура Богородице са Христом на јужној бифори Каленића). У горњој зони, непосредно испод кровног венца налазе се декоративни прозори - розете, а на тамбурима опеке распоређене у виду шаховског поља.

                          Црква манастира Каленић и детаљи са њене фасаде

Најлепше моравске фреске сачуване су у Ресави (Манасији) и Каленићу. Ресавске фреске сматрају се највишим дометом српског сликарства 15. века. На ресавским фрескама је честа употреба злата и скупоценог азура (плаве боје). Иако су их радили различити уметници, на моравским фрескама најчешће видимо префињене, отмене фигуре, одмерених и уздржаних покрета, лепог и нежног лица. Више него у претходном периоду, поклања се пажња приказивању раскошне, скупоцене одеће и накита, што је посебно приметно у представама светих ратника: они више нису робусни војници који се припремају за борбу, него витезови одевени за смотру. Исто тако, сликају се и ентеријери богатих домова са скупоценим намештајем, на трпезама се појављују брижљиво насликане мртве природе... Ову атмосферу раскоши, богатства и отмености употпуњује честа употреба златне боје и ништа мање скупоценог азура. Уопштено говорећи, на основу моравских фресака може се сазнати много о животу и обичајима српског средњовековног племства -  једног истанчаног, отменог друштва које се кретало ка свом заласку.

                                                           
                                                                  ''Свети ратници''

                           Фреске из цркве манастира Ресава - Манасија

                                                 
                                                       ''Свадба у Кани Галилејској''

                                Фреске из цркве манастира Каленић

Упоредо са развојем фреско-сликарства, развијало се и сликање икона; претпоставља се да је сваки већи манастир има и своју иконописачку радионицу. Посебно се истицала охридска иконописачка школа, чије су иконе често сликане под утицајем антике (апостол Матеј). Један од изванредних примера је и икона Богородице Перивлепте, са сребрним, филигранским оковом који и сам по себи представља изванредно уметничко дело.

Икона ''Апостол и јеванђелиста Матеј''

                                      Икона '' Богородица Перивлепта''

У средњовековним, рукописним књигама сликане су минијатуре и овај обичај се задржао све до 18. века, када су их замениле графике у штампаним књигама. Највреднији српски средњовековни рукопис је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, које је уједно и најстарија сачувана српска књига. Писано је крајем 12. века за захумског кнеза Мирослава (брата Стефана Немање) словенскосрпским језиком, ћириличним писмом, на пергаменту. Његов главни украс су иницијали или почетна слова сваког поглавља; цртани су прибором за писање, док су боје наношене четкицом. Као и минијатуре из овог Јеванђеља, и иницијали показују утицај романике: испреплетане биљке и животињске фигуре свпјим формама подсећају на рељефе са студеничке трифоре и западног портала. 

 

Детаљи из Мирослављевог Јеванђеља

За више информација о српској средњовековној уметности, погледати серијал ''Свеодци векова'' , који су радили врхунски поознаваоци ове области и најбоља екипа РТС-а. Поједине епизоде могу се наћи на youtube-у, довољно је само укуцати назив манастира - ћирилицом!